The Mountain Goats - Beat The Champ (2015)

 John Darnielle se oženio, pa je dobio sina. Na putu je i drugo dete. John Darnielle je objavio roman „Wolf in White Van“, toliko dobar da je literarni podlistak New York Timesa objavio veoma povoljnu recenziju o njemu. Bio je kandidat za prestižnu „National Book Award“ književnu nagradu za 2014. godinu. Postao je porodičan čovek i počeo je da dobija društvena priznanja za svoj rad i van rock’n’rolla. Ulazi John Darnielle u životni mejnstrim i ne možemo mu to zameriti. Još tamo negde od davne 1991. obasipao nas je lavinom tematski originalnih, teških, intelektualnih, napetih, gnevnih, radoznalih, bajkovitih pesama svrstanih u cikluse kao što su Going to…, Alpha ili Song for…, ili onima, daleko brojnijima, van bilo kakvih ciklusa. Snimao ih je opsesivno-kompulzivno na bilo kakvom uređaju za snimanje koji bi mu pao šaka. Bilo je svačega u toj hiperprodukciji, i promašaja i pogodaka. Samo nije bilo autobiografskih elemenata. Sve do remek-dela ispovednog songwritinga, albuma The Sunset Tree iz 2005. Tu je, kada se očuh zlostavljač najzad upokojio, otvorio srce i dušu i izbacio sve što ga je tištalo. U ogoljenoj, tim strašnijoj formi. Negde u to vreme je prestao sa kućnim snimanjima koja su do tada bila jedan od znakova raspoznavanja The Mountain Goatsa i prešao na studijska. Kada danas posmatram njegovu karijeru ona izgleda kao nekakav Papinov lonac u kome je temperatura rasla i pritisak se povećavao do trenutka kad se otvorio ventil. Tada, sa Sunset Tree, izbacio je sav taj pritisak napolje. Ako ste ikada koristili ekspres-lonac znate da se, još izvesno vreme, dok je sadržaj lonca vreo, poklopac ne može otvoriti. Tako je i naš Darnielle nastavio da izbacuje iz sebe ono što ga je tištalo ali sa sve manjim intenzitetom. Posle izvesnog vremena (u našem slučaju par albuma kasnije) kada su se i pritisak i temperatura sveli na normalu, poklopac se sam otvorio. Taj trenutak u karijeri Johna Darniellea je bio ovaj album, Beat The Champ. Pre bilo kakvog uvida u tekstove, samo na osnovu naslova, probaću da predvidim da se radi o takozvanoj „life struggle“, borbi sa nedaćama svakodnevnog života, iako se nominalno radi o borbama u američkom profesionalnom rvanju. No, videćemo da li sam u pravu?

Southwest Territory. Počelo je nežno i tužno. Već u prvoj pesmi koja govori o ostarelom rvaču napuštenom od svih, koji pokušava da se priseti, poprilično oštećenog pamćenja i zdravlja, lepih i ružnih trenutaka svoje zaboravljene karijere. Već ovde se odnos otac-sin koji je jedna od tema ovog konceptualnog albuma pojavljuje u naznakama. The Legend of Chavo Guerrero. Istinita priča o rvačkom šampionu čija su sva četiri sina postali profesionalni rvači Darnielleu je poslužila kao metafora za očinsku ljubav koja je njemu nedostajala a koju će, obećava, bez ostatka pružiti svojoj deci. Pesma koja se najbrže lepi za uho. Foreign Object. Surovo. U toj (i mnogoj dugoj) ljudskoj aktivnosti nema milosti. Služimo se svim i svačim, dozvoljenim i nedozvoljenim, da ostvarimo svoj cilj. Naviknemo se na to, postane nam normalno. Da pobedimo, to je jedino bitno. Animal mask. Ponekad pomogne neko od koga pomoć ne očekuješ. I ne traži ništa za uzvrat. Retko, ali dešava se. Choked Out. Rvač dozvoljava da ga dave do granice izdržljivosti. Granice koja može biti varljiva, lako se pređe i ode se zauvek u mrak. Drugim rečima, šta smo sve spremni da uradimo da bi pobedili? Heel Turn 2. U prevodu sa rvačkog žargona, promena strane. Znate ono kad dobri momci postanu loši. Dešava se i u stvarnom životu. Češće nego što bismo voleli. Fire Editorial. Ume da bude gadno kad se ide do kraja. Ko će pokupiti krv na kraju? Stabbed to Death Outside San Juan. Po prvi put u životu ćete čuti za Hertzsprung-Russelov dijagram i videti da ima logike što ga Darnielle ovde pominje (iako na prvi pogled nema logike), saznaćete i kako se, posle rvačkog meča, dok je publika još u hali, umire pod tušem u San Juanu, Portoriko. Warewolf Gimmick. Vukodlakov trik. Bezimena tela u nezapamćenim sobama. Čisti u srcu postaju pokvareni dok cveta Vučji zub. Jezivo. Luna. Ono kad ostariš pa te jedan po jedan zauvek napuštaju tvoji najdraži, oni manje dragi, pa i oni kojima samo lica prepoznaješ dok prolaze kraj tebe. Što reče jedan devedesetpetogodišnjak u nekoj tv emisiji: nemam ja više nikoga, svi ljudi koje sam poznavao su odavno umrli. Unmasked! Kad se, afer the show, maske skinu, kad se stane pred ogledalo, sam sa sobom. Kad se pokaže pravo lice. The Ballad of Bull Ramos. Are you that old wrestler with a bullwhip? Yes Sir, that’s me, I’m him. Kad toliko srasteš sa tim kreiranim „stage“ identitetom, pa više ne znaš gde se završavaš ti a gde počinje on. Dirljiva istinita priča o legendarnom „negativcu“ Apache Bull Ramosu. Hair Match. Ko ga izgubi, mora da se ošiša ili skine masku, ako je maskiran. Sramota i poniženje. Sudija i pobednik ga šišaju ili skidaju masku da sramota i poniženje budu još veći. Kada svi odu, kreneš naposletku i ti. Izađeš na sporedna vrata. Gledaš u zvezde. Sam.

Muzički, ima nekoliko vrlo prijemčivih klasičnih The Mountain Goats up-tempo brojeva, međutim, većina pesama je melanholičnog ugođaja. Ni traga onom besu, napetosti i urgentnosti koje su krasile njihove rane albume. Životna zrelost se ogleda i u muzici koju John Darnielle stvara.

Da je ovaj album samo konceptualni album o profesionalnom rvanju bilo bi to sasvim nedostojno Johna Darniella i njegovog umetničkog kredibiliteta. Moralo je tu biti više značenjskih slojeva i naravno, ima ih. Čini se da ona teza o metafori života sa početka teksta stoji. Evropljanin ili Južnoamerikanac bi kao metaforu uzeo fudbal – nogomet, Amerikanac se logično opredeljuje za jedan sasvim američki sport – Professional Wrestling. Ma kakav sport, to više liči na italijansku Commedia dell’Arte sa svojim karakterima, kostimima, scenarijima, skečevima i improvizacijama. Dalje, ovo mi izgleda kao pouka koji Darnielle daje svojoj deci o svetu u koji dolaze. Upozorava ih na opasnosti ali im i ukazuje na neke od fundamentalnih vrednosti koje moraju da se brane. Moguće tumačenje The Mountain Goats Beat the Champ albuma je i ono da se radi o metafori života rock muzičara. Ima između njih i rvača dosta sličnosti. Razmislite o tome!

The Best Albums of 2012 (40 - 31)

40. Langhorne Slim - The Way We Move
Fine honky tonk piano here and there!
39. Otis Gibbs - Harder Than Hammered Hell
Another raspy voice and silky songwriting
38. Alejandro Escovedo - Big Station
Sabor a mi is enough to secure his place on the list
37. Justin Townes Earle - Nothing's Gonna Change The Way You Feel About Me Now
Finally out of reach of father's giant shadow!
36. Calexico - Algiers
American ambient music visits Africa
35. Ty Segall Band - Slaughterhouse
British Garage (Enlightened Amateurism)
34. Jack White - Blunderbuss
White turns blue from red
33. The Trishas - High, Wide & Lonesome
Tear - jerker of the year!
32. The Tallest Man on Earth - There's No Leaving Now
Out of gigantic Dylan's shadow
31. The Mountain Goats - Transcendental Youth
John Darnielle pays more and more attention to production and less and less to the quality of songs but still he is good enough to be 31.

10th of March

The Mountain Goats - All Eternals Deck

He's got voice as already out of tune Bob Dylan went out of tune and he's nervous as Andy Roddick serving for staying in the match, but his words can be launched at the speed of more than 150 mph, more than Roddicks, or Ivo Karlovics serve. His words can hit you hard, right in your head, or, more dangerous, in your heart. His words can take you to any place in the world, can take you to the future or to the past. With him you can meet Quetzalkoatl and Charles Bronson, Liza Minnelli and Dinu Lipatti, Dennis Brown and Dana Plato....He is strong on words on this new album too. But he is not lo-fi anymore. It has it's good and it's bad sides. Some prefer that way, some prefer this way. I prefer any way John Darnielle choose.