Prilično razočaranje, novi album The Pains Of Being Pure At Heart - Days of Abandon. Ne sećam se baš najbolje kako su zvučali, ali prethodnih par albuma koje sam preslušao su me naterali da verujem da od njih može da bude nešto. Sa ovim albumom putevi nam se verovatno zauvek razilaze - humpa-cumpa power pop zaista nije moja šolja čaja!
The Pains of Being Pure At Heart - "Kelly" (2014)Directed by Art Boonparn Jack A Porobil III - Editor Tom "Food Stamps" - Lighting and Projections Carly Rabalais - WardrobeCheyenne Timperio -...
Niti dobro poznajem niti volim grupu Tindersticks ali moram da priznam da su zaista genijalno uradili ovaj soundtrack za stalnu izložbu o Velikom ratu u belgijskom gradu Ipru (Ypres) u kome su ušančeni jedni naspram drugih pet dugih godina ratovali saveznici protiv sila osovine. Muzika Stuarta Staplesa sadrži u sebi pijeteta i tuge za sve žrtve (preko 200.000) ove besmislene klanice tokom koje se nijedna zaraćena strana nije pomerila ni za pedalj od početnog položaja. Mogu misliti kako bi bilo lepo slušati ovu muziku na muzejskoj izložbi za koju je pravljena.
Da li tu igraju ulogu kosmički zakoni, konstelacija zvezda, sudbina,
političke ili ekonomske okolnosti, sve to zajedno ili se jednostavno desi da se
u nekom trenutku srodne umetničke duše pojave na određenom mestu u određeno
vreme. Tako su kroz istoriju nastajali razni umetnički pokreti koji su manje
ili više uticali na oblikovanje ove naše civilizacije. Ono što se pre desetak
godina dogodilo u Philadelphiji, Pensylvania, neće imati sudbinski uticaj na
muziku poput onog koji je izazvala skoro simultana pojava punka u New Yorku i
Londonu sredinom sedamdesetih ili grunge scene u Seattleu početkom devedesetih,
već će samo ubrizgati svež vazduh u prilično posustalu i pomalo prevaziđenu
rock muziku. Neka viša sila je te, dvehiljadetreće iz Oaklanda, California,
dovukla u Philadelphiu Adama Granduciela a prvi čovek na koga je nabasao u
lokalnom parku u kome je dotični svirao gitaru bio je niko drugi do Kurt Vile. Ova dvojica su ubrzo formirali War On
Drugs i zajedno uradili prvi, po mnogima (na primer, po Žikici Simiću) najbolji
njihov album. Kakve to veze ima sa našim današnjim junakom, Steve Gunnom,
pitate se verovatno vi. E pa, dragi moji, sve ukazuje na to, iako nemam
egzaktnih potvrda, da je i Steve bio tu negde, jer Steve i Kurt su rođeni u
istom mestu, u Lansdowneu, pitoresknom predgrađu Philadelphije. Kako Lansdowne
ima 10.000 stanovnika, skoro je potpuno sigurno da su se poznavali i da su
zajedno svirali ili bar slušali jedan drugog. Kasnije će, kao što se zna, zaozbiljno
zasvirati zajedno u Kurt Vileovim Violatorsima. Slušajući War On Drugs,
naročito poslednji njihov album Lost in the Dream, može se čuti uticaj Steve
Gunna i to na strukturu njihovih pesama koja je daleki ali ipak jasno
prepoznatljiv odjek indijskih raga kompozicija. Ipak, od raga je ostao samo matriks, improvizovani deo je u blues ključu
i kod Steve Gunna i kod War On Drugs. Sve ovo pričam da bih podcrtao sopstvenu
na početku iznetu tezu o pravom mestu u pravom trenutku, kao i onu da ti ljudi
međusobno utiču jedni na druge i kroz tu razmenu kreiraju novi kvalitet.
Od albuma Way Out Weather a priori
nisam očekivao mnogo. Kako i bih kada me dugogodišnje iskustvo uči da od nekog
ko je počeo karijeru kao virtuoz na gitari teško možeš dobiti velikog
kantautora (uzmimo za primer Erica Claptona). Nakon višekratnog pažljivog
preslušavanja moram priznati da sam pogrešio. Možda Steve Gunn nije genijalni
singer/songwriter u tradicionalnom smislu te reči, ali je u svakom slučaju inovator
na polju rock muzike. Šta nam
novo donosi Steve Gunn na prilično učmalu i predvidljivu rock scenu?
On vrši
transkripciju principa kreiranja elektronske muzike (koja je očigledno postala
dominantni muzički obrazac u urbanoj omladinskoj subkulturi) na rock muziku i
time joj u stvari produžava život. Pre
nego što objasnim ovo, moram da definišem rock kao pretežno humano generisanu
muziku za razliku od elektronske muzike koja je pretežno kompjuterski
generisana. Da ne bude
zabune, čovek je taj koji kreira i jednu i drugu ali je prva analogna a druga
digitalna. Prvi princip elektronike je La Monte Youngovska repetitivnost koja
može i ne mora da uključuje (kod Gunna uglavnom ne uključuje, osim u pesmi
“Atmosphere”) minimalizam, drugi princip je postojanje matriksa (matematički
termin) kao muzičke podloge u kojoj svaki “instrument” ponavlja svoju deonicu.
Solo deonice ili vokalne melodijske linije lebde iznad matriksa uzimajući sebi
slobodu da “pokvare” te precizne proporcije preuzete iz elektronske muzike. Tu
se krije subverzivnost Steve Gunnove muzike, a ne sme se izgubiti iz vida da je
subverzivnost “conditio sine qua non” pravog rocka. Elektronska muzika je i
nastala kao fon postindustrijskog politički korektnog društva u kome je
frustriranost pojedinca usled nametnutih modela ponašanja zarad neugrožavanja
drugih tražila način za eliminaciju nagomilane negativne energije. Ritualne
višečasovne weekend seanse elektronske muzike koje učesnike dovode u stanje
transa svakako daju željeni rezultat, učesnici ostaju bez ikakve energije. Rock,
naprotiv, tera na razmišljanje a za razmišljanje je potrebna energija. Zbog
toga je Steve usporio ritam u odnosu na elektroniku, ubacio vokalne deonice sa
tekstovima koji te, ma kakvo značenje imali, prisiljavaju da ih slušaš i
analiziraš, znači da koristiš mozak. Ako još uvek čitate ovaj dozlaboga
pretenciozan tekst reći ću vam da ne mislim da je Steve Gunn sve ovo radio
svesno, on je kao i svaki pravi umetnik hipersenzibilan i kao takav “čita”
kodove vremena u kome živi i daje odgovore koji su uvek na liniji ljudskosti.
Pojedine pesme na ovom albumu neću isticati jer sve imaju istu strukturu, osim
donekle pesme “Drifter” koja najviše liči na tradicionalnu rock pesmu. One se
razlikuju po tempu, atmosferi i raspoloženju ili, kako bi to teoretičari
indijske klasične raga muzike rekli, po boji. Jer po njima, i samo navođenje
bilo koje karakteristike pesme je nepotrebna sugestija slušaocu koji bi trebao
sam da u svaku pesmu učita svoje značenje.
Neće ovaj album, kao ni albumi njegovih
gore pomenutih prijatelja i saradnika, spasti rock’n’roll ali će sigurno
privući određeni broj mladih ljudi, budućih “čuvara vatre” ove vrste muzike pa
i ovog načina života, uostalom.
Nika Roza Danilova, Amerikanka ruskog porekla znana kao Zola Jesus na ovom albumu je napravila miš-maš od svega onoga što me najviše iritira u pop-rock muzici: od elektronskih ritmova tipa tup-tup-tup sa varijacijama tap-tap-tup-tup ili tup-tadap-tup-tadap koji zvuče kao da lupaš po stetoskopu, preko kvazioperskog pevanja u stilu "vidi, mama, vozim bez ruku", do korišćenja klasičnih muzičara u svrhu imitiranja elektronike što je gore nego obrnuti slučaj koji je sam po sebi već dovoljno loš i iritirajuće gothic atmosfere. Ipak, neće ovo biti najgori album koji sam ove godine preslušao, i dalje su nezajebivi country-simfo-rock Railroad Eartha i intelektualno-sofisticirani-dosadni-soul Jose Jamesa i još par bisera. Zola im se bogme opasno približila!
Winterpills, grupa iz Nothamptona, Massachusets, su izdali album obrada inteligentno nazvan Echolalia (što znači: ponavljanje onoga što neko izgovori). Od Buddy Hollyja do Sharon Van Etten preko Damien Jurada i Matthew Sweeta, pa Beatlesi pa XTC...kao što vidite vrlo raznoliko ali propušteno kroz filtere Flore Reed i Phillipa Pricea sve to zvuči ujednačeno i prijatno za slušanje.
Treći i, kako kaže sama Vashti, poslednji njen album je zaista gracilno biće. I malo glasniji govor bi mogao uplašiti ove pesme i naterati ih da se razbeže. Zato, dok ovo slušate, molim vas bez naglih pokreta!
Sam France i Jonathan Rado, momci iz doline zečeva (Conejo
Valley) iz Westlake Villagea, LA, budući
da su iz jedne od najbogatijih naseobina u Kaliforniji a samim tim i u svetu,
nisu morali da razmišljaju o egzistencijalnim problemima, već su od ranog
detinjstva mogli da puste mašti na volju i da se slobodno igraju. Igre su im,
kako se priča, bile prilično bučne, pa se teta
Mariel Hemigway prilično ljutila kad im bejzbol loptica uleti u njeno dvorište
a gosn Hulk Hogana je obuzimao gnev pravednika kada mu poremete popodnevnu
dremku. Umeli su oni da budu i zlatna lepo vaspitana deca koja su uz visoku
napojnicu išli po cigarete Charlieu Sheenu kad ovaj dođe u posetu ocu ili kad
su sa svojim ortakom Treyom, sinom Willa Smitha, izigravali bejbisitere
Willovoj mlađoj dečici. OK, ovo je prilično slobodna interpretacija dostupnih
mi podataka, ali sve bi ovo mogla da bude istina, jer su ti ljudi, kao i mnogi
drugi celebrities, bili okruženje u kojem su odrastala naša dva dečaka. France i Rado su, ko zna zašto, za svoju
omiljenu igračku odabrali muziku. Srećom, ispostavilo se da su talentovani (jer to što su bogati ne znači da nisu
talentovani), pa su posle više EP samizdata bili primećeni od industrije i 2012
izdali svoj prvenac Take The Kids Off Broadway. Taj album dekonstruiše
psihodelični rock šezdesetih i ponovo ga sastavlja, ali malo pomereno (krivo
srastanje, rekao bi Johnny Štulić) uz povremeno ubacivanje citata iz glam rocka,
soula i …you name it! Pop elementi su sveprisutni, ali nikad dovedeni u potpuni
sklad, pa im pamtljiva pop pesma stalno izmiče. Tek na drugom albumu uspevaju
da je dosegnu u vidu meni najbolje pesme 2013 godine “San Francisco” koja se
nalazi na njihovom do sada najboljem albumu We are the 21th Century Ambassadors
of Peace & Magic. Ovaj album pokazuje njihovu naslušanost, eklektičnost.
Pokazuju i njihovu nesumnjivu inteligenciju da sve te uticaje spakuju u
subliminalne nivoe pesme tako da se i nama koji imamo skoro pedesetogodišnje
slušalačko iskustvo to svidi. To je album koji zvuči sveže i moderno, a opet, u
svojim podzemnim tokovima šlepuje celu istoriju rokenrola.
Novi album, “…And Star Power” je korak nazad za njih. To je jedan od
onih duplih albuma, kakvih ima u istoriji rock muzike, kada među članovima
grupe dođe do “kreativnih razlika” što je samo eufemizam za međusobno vađenje
očiju i razbijanje noseva a posledica toga je, ako se izbegne raspad, obično
sloboda da svaki član grupe može da na ploču stavi sve što želi. Pri tom, ostali, zbog poremećenih
međuljudskih odnosa, nemaju pravo da se bune. Prva posledica takvog pristupa je
to što se umesto običnog albuma, kakav bi bio da je postojala selekcija pesama,
objavljuje dupli. Druga posledica je da takav album nema jednu ideju vodilju,
već svako vuče na svoju stranu. Treće, dobra pesma je u tim slučajevima više
eksces nego pravilo. To mi liči na primordijalni bouillon praokeana u kome se
esencijalne amino kiseline spajaju na najrazličitije načine da bi samo jedna
ili dve od milijardi kombinacija dale život, sve ostale ostaju u toj kaši. Ovde
ipak, u kaši od 16 pesama sa prvog i 8 sa drugog Cda, može se napabirčiti i
više od nekoliko pogodaka, posebno na prvom, drugi je više eksperimentalan. Ugođaj
je veoma sličan kao pri preslušavanju The Flaming Lips albuma Yoshimi Battles
Pink Robots, smenjuju se eksperimentalni delovi sa zaraznim pop pesmama, s tim
što je kod Foxygena eksperiment malo produžen pa se proteže na skoro ceo drugi
CD a i sveukupni kvalitet je niži. Na prvoj strani albuma, posle uvodnih
zvukova i uzvika već druga pesma prvog dela nazvanog The Hits opravdava taj naziv.
Simpatična “How Can You Really”
nas vodi u šezdesete godine, u prvu inkarnacija brit-popa. U istom štimungu
nastavljamo i u trećoj, za mene boljoj “Coulda Been My Love”. Onda opet krčanje
i menjanje stanica (to se zove eksperiment!) kao uvod u kotrljajuću “Cosmic
Vibrations” otpevanu naizmenično baritonom i tenorom koja “raste” kako se
približava kraju da bi se survala u nežnu baladu You & I, jedan od lepših
trenutaka na ovom albumu. Onda počinje drugi deo prve strane Star Power Suite
koji se sastoji od četiri dela, kao pandan one prve četiri pesme sa Yoshimija, ali
ove “Star Power I, II, III i IV” su znatno inferiornije i komotno možete da ih preskočite,
osim trećeg dela “What are We Good For”, koja je bizarna kombinacija Lou
Reedovskog uvodnog dela i funka sedamdesetih tipa Tower of Power i vredi ga
čuti. Na drugoj strani nazvanoj The Paranoid Side ima nekoliko interesantnih
momenata, recimo pesma I Don’t Have Anything/The Gate, pa “666” koja (kao da)
je snimljena naopako, kao ono kada su sedamdesetih konzervativna udruženja
građana, da bi dokazali da je rock’n’roll đavolska muzika, puštala trake sa
muzikom Black Sabbatha i Led Zeppelina naopačke tražeći tajne poruke. Cannibal
Holocaust, koja počinje kao bluesy balada pomalo GreenOnRedovskog ugođaja a
završava se skoro kao remake Baby Love od Supremesa je pesma koja najbolje pokazuje
shizofrenost The Paranoid Sidea. Treća strana indikativnog imena Scream:
Journey Through Hell te na većini od svojih šest pesama stvarno natera da
vrištiš od muke ali ti par puta izazove osmeh, kao kada začuješ Bo Diddleyevski
riff negde na 1:01 pesme “Can’t Contextualize My Mind”, ili kada ti “Brooklyn
Police Station” kad čuješ povremene krike više zaliči na neku našu policijsku
stanicu. Jedina normalna pesma na ovoj strani je The Game, dreamy pop balada
koja je, da je završena, trebala biti u onom The Hits delu. Poslednja, četvrta
strana, imenom Hang on to Love sadrži samo dve pesme: “Everyone Needs Love” i
“Hang” od kojih je ova druga možda i najbolja na albumu.
Kad se sve sabere mogu da kažem da ovi momci poseduju nesporni talenat, ali
su ovoga puta omanuli u selekciji. Da su umesto dvadesetčetiri, na album
stavili deset pesama, a i tih deset da su prethodno doradili i brojne korišćene
citate učinili manje očiglednim, ovo bi bio jedan od boljih albuma ovogodišnje
produkcije. Ovako, sve ostaje nedorečeno, rasplinuto i konfuzno, bez jasne
ideje vodilje.
Pesma iz repertoara Duke Ellingtona sa albuma Steely Dan - Pretzel Logic koji je najneočekivaniji izbor u mojih all-time-top-10 albums. Najbolji rock-jazz album ikada, ne samo zbog uvoda u Rikki Don't Loose That Number pozajmljenog iz Horrace Silverove Song for My Father i rifova u pesmi Parker's Band koji vuku na Charlie Parkera već i zbog fenomenalne verzije pesme East St.Louis Toodle-o u kojoj je, kako je pre četrdeset godina napisao jedan od kritičara tadašnjeg Džuboksa, ne mogu da se setim koji,...Jeffrey "Skunk" Baxter na gitari verno reprodukovao trombon solo "Tricky" Sam Nantona dok je Danny Dias takođe na gitari preneo notu za notu solo na trubi Jamesa "Bubber" Mileya (citat po sećanju). Nema na tom albumu loše pesme, i danas zvuči sveže. Šta je posle bilo sa Steely Dan i kako su se od jednog od najboljih rock bendova svog vremena pretvorili u džezirani AOR za HiFi entuzijaste, to je već neka druga tužna priča.
Plant se polako vraća u koordinate koje su nekad davno zacrtali Zeppelini, znači pokušava da pokrije dosta širok prostor, i ponovo se oseća engleski šmek. Kakav je album na prvo slušanje? Što bi rekli u Šumadiji mož' da bidne, al' ne mora da znači...nekom će možda nešto da klikne dok preslušava ovu kolekciju pesama, meni, opet, ništa nije kliknulo. Ne kažem da ne valja, mogu bez problema da ga preslušam, al' da ću ga ponovo preslušavati, u to već sumnjam.A Stolen Kiss je pesma koja mi se najviše sviđa, klavirska balada koja ima veze sa njegovim raskidom sa Patty Griffin.
Da postoji fakultet za bluegrass ovako bi ga svirali najveći štreberi. Zvučao bi baš akademski. Akademski bluegrass je klasičan primer "contradictio in adjecto" ili u prevodu, kako je to jednom lepo rekla Ana Banić Grubišić za neku sasvim drugu bluegrass grupu, "mlak ti je to bluegrass, nema dovoljno planine i boga"...
Ako vam je dosta rokenrola za decu iz finih porodica, ako vam se smučila politička korektnost, ako nemate vremena za bluz, poslušajte OBN III's, grupu iz (imate pravo da pogađate samo jednom!), naravno, Austina, Texas, trenutnog centra muzičkog sveta. Orville Bateman Neeley III, frontmen benda, na trećem albumu "Third Time To Harm" pokazuje nam tri prsta, ali nema razloga za radovanje velikosrba, tri prsta su na tri ruke. Ovde nema nikakvog proseravanja, umetničarenja i filozofiranja, momci bez pardona cepaju. K'o Stoogesi, samo što nema gitare James Williamsona. Garažni album godine!
Alejandro Rose-Garcia mi je
na sebe prvi put skrenuo pažnju još sredinom 2011 i to na stranici bandcampa na
kojoj su po popularnosti sortirani albumi sa folk tagom. Ko ne bi primetio
ružan omot tada još uvek samo virtuelnog albuma “Roll the Bones” na kome je
čovek koji stoji pored klavira sa odvratnom maskom krave ili nekog sličnog
papkara na glavi. Ni umetničko ime koje je izabrao, Shakey Graves (bolje zvuči
ako se ne prevodi), nije takvo da vas mami da pritisnete “play”, ali sam bio
radoznao da saznam zašto se nedeljama i mesecima nalazi na prvom mestu, uvek
malo ispred benda mog sina, sa ništa manje rogobatnim imenom, Stray Dogga, i
njihovog prvog albuma Almost zbog koga sam i proveravao folk tag.
Kada sam na kraju ipak
kliknuo na to “play” dugme, nije da se baš srušio svet koji smo do tada
poznavali, ali bandcamp popularnost tog momka iz Austina, Texas mi je postala
jasnija. Jeste to alt-country, ali u njemu nema ni traga alt-countryja jednih
Jayhawksa na primer, jeste to folk, ali njegov folk je svetlosnim godinama
daleko od folka Woody Guthrieja, ima tu i bluesa, ali ono što se podrazumeva
pod bluesom nije ono što Shakey Graves izbacuje iz sebe. Kako bih opisao
njegovu muziku? Da pišem na engleskom rekao bih da ima “train kept a-rolling”
kvalitet što bi se moglo prevesti na većinu regionalnih jezika kao
“kotrljajući”, a to je onaj utisak da pesma ide napred, da se kreće. Ipak, nije
ritam taj koji preovlađuje u njegovoj muzici, preovlađuje melodija pevanja. Tu
je Shakey jak, to je jezičak na vagi koji će ga gurnuti prema gore. Gurnuće ga
i dobro osmišljen image stilizovanog hobo folkera sa fedora šeširom na glavi
ispod koga izviruje masna neuredna kosa, pantalonama sa tregerima i belom
atlet-majicom bez rukava. Skoro da se oseća, hajdemo benevolentno reći, miris.
Kaubojske čizme sa aplikacijama su obavezne kao što je obavezna i oprema one-man banda. Usna
harmonika sa nosačem za oko vrata, pohabana akustična gitara, daire i pedala za
kofer koji služi kao bas bubanj a po završenoj svirci ponovo dobija svoju
osnovnu namenu, u njega se potrpa sve ovo prethodno pomenuto, pa Shakey može
put pod noge, u sledeći grad. Za njega nema previše malog festivala da ne bi na
njega otišao niti ima previše zadimljene birtije u kojoj ne bi svirao.
Impresivna je kilometraža koju je prešao između prvog i drugog albuma koja je i
te kako uticala na povećanu “vidljivost” za medije, kako one online tako i
zemaljske. Njegovi youtube klipovi su dugo tavorili na ciframa od nekoliko
hiljada pregleda da bi u poslednje vreme naglo skočili na više stotina hiljada
do preko milion u jednom slučaju. Šta
će tek biti kada ovih dana nastupi na “Late night with Conan O’Brian”!
No, da se vratimo novom albumu
“And The War Came”. On je, za razliku od prvog koji je, kako je Shakey sam
rekao, sniman u raznim dnevnim sobama na sumnjivoj opremi, sniman u pravim studijima
sa pravim producentima što može, ali ne mora da
bude bitno. Za mene je važnije, bar u vrsti muzike kojom se Shakey Graves bavi,
da ne bude preobimnih producentskih zahvata, to jest važna je spontanost koja
se najbolje postiže snimanjem „iz prve“ uz dozvoljene naknadne manje
intervencije. Bolji kvalitet zvuka naravno ne smeta, naprotiv veoma prija, i
vrlo je uočljiv na drugom albumu u odnosu na prvi. Pesmu koja otvara album, po
mom mišljenju i najbolju na albumu, „Only Son“, bih svrstao u folk, Shakey je
peva i svira sam, ima se utisak da je a capella jer je glas potpuno izvučen u
prvi plan, ipak se u pozadini čuju gitara i udaraljke. Da je ceo album tog
kvaliteta verovatno bi bio jedan od albuma godine, no na žalost „Dearly
Departed“ (jedna od tri pesma na kojima deli vokalne deonice sa Esme Patterson
pevačicom grupe Paper Birds) i još više „The Perfect Parts“ ga odvlače ka nekakvom
indie folk-rocku gde se ni on a bogami ni njegovi obožavaoci ne osećaju baš
najprijatnije. Već u sledećoj, „Hard Wired“ je opet svoj na svome, one man band
u punom zaletu, ali ne za dugo. „Family and Genus“ su lejeri muzike lepo
upakovani u studiju sa distant vokalima koji možda dobro stoje Bon Iveru i
nastavljačima kojih je pun ku… na aktuelnoj muzičkoj sceni, ali poor Shakey
zvuči, zlonamerni bi rekli, k’o Neil Young na albumu „Trans“ (koji neki ljudi
doduše pokušavaju danas da revalorizuju
ali ćorava su to posla). Dobronamerni bi pak rekli da na toj pesmi zvuči kao
Jim White na albumu Drill a Hole in That Substrate and Tell Me What You See. Posle
nadira dolazi još jedan zenit u vidu kantroidne „Big Time Nashville Star“
ponovo sa Esme Patterson, pa „Pansy Waltz“ koja kao da je produkcijski sa prvog
albuma što počinje da izgleda kao kompliment, i skakutava „House of Winston“
gde najviše dolazi do izražaja Shakeyjev fingerpicking. „If Not For You“ je još
jedna gitaristička pesma sa dosta reverba, prilično mi zanimljiva. Ploču
zatvara takođe dobra „Call It Heaven“ treći put sa Esme, koja kao da je
„maznuta“ iz repartoara Shovels & Rope.
Kao što vidite, Shakey Graves nas je po sistemu
toplo-hladno bacao levo-desno po ograncima i ćorsokacima Amerikane kao da je
hteo da pokaže šta sve on može, pa je čak pravio iskorake u pravcu indie rocka
i elektronike. Na žalost, pošto slušalac nije fliper kuglica, doživljaj pri
preslušavanju ove ploče nije u saglasju sa talentom Shakey Gravesa. Treba mu
kao olakšavajuću okolnost uzeti to da, kako nas istorija rokenrola uči, drugi
album nekog autora i služi da ovaj ispita moguće pravce razvoja svoje muzike. Kontradiktoran
je i signal koji nam šalje omotom nove ploče (sterilan kao što je sterilna soba
za intenzivnu negu u kojoj izgleda rade na njemu prikazane četiri medicinske
sestre) koji kao da je rađen za neki kvazi alternativni synth pop bend sa 4AD
etikete. Nikako se ne uklapa u sliku o sebi samom koju je dosledno stvarao od
početka ozbiljne muzičke karijere (ima on i filmsku karijeru pod svojim pravim
imenom, ali to je druga priča). Da li je ovakav omot nagoveštaj modernijeg i
prijemčivijeg za publiku pravca kojim će krenuti, ili jednostavno nije obratio
pažnju? Verujem da je ono prvo, jer Shakey Graves nikako nije nepromišljen. Pre
će biti da će pokušati da osvoji nove teritorije bliske izvorištu sa koga je
krenuo ali sa daleko širom bazom publike, indie rock na primer. Ako sam u pravu
biće mi žao jer verujem da je Shakey Graves uz Andrewa Combsa najtalentovaniji
mladi američki autor/izvođač Amerikane i da bi na tom polju mogao da da
najviše.
Evo, poređenja radi, i prvog albuma, Roll the Bones, iz 2011 godine
Novi album Jackson Brownea jeste album Jacksona Brownea ali dok ga slušaš osećaj ti je isti kao kad sijalicu sa potencionetrom utuliš za trećinu. Glas je za trećinu niži, uzbuđenje je za trećinu manje, tekstovi su za trećinu manje pametni, svirka je za trećinu mlitavija. Ipak, imao je Jackson Browne i gorih dana...
Možda ja pridajem preveliki
značaj rock muzici ali mi se čini da je izlazak jednog ovakvog albuma za
kulturu svake zemlje, pa i Amerike, veliki događaj. Zato o ženi koja je u
svojoj muzici objedinila uticaje Hanka Williamsa, Boba Dylana i Roberta
Johnsona, ikona američke i svetske
muzičke scene, ne može da se piše onako usput, površno. Mora da se krene od
početka. A početak je bio u rodnom mestu Lake Charlesu, Louisiana, gde je
službovao njen otac Miller Williams, pesnik i profesor književnosti, koji je po
prirodi posla često menjao mesto boravka pa se mlada Lucinda dosta selila. Čini
se da je univerzitetsko okruženje u kojem se kretala i kontakti sa piscima koje
je ostvarivala preko svog oca, na primer sa čuvenom spisateljicom Flannery
O’Connor, duboko religioznom a opet slobodnomislećom katolkinjom koja je živela
i radila u najkonzervativnijem protestantskom „bible belt“ jugoistočnom delu
USA, baveći se u svojim delima problemima morala i rasizma, donekle uticalo na
teme Lucindinih pesama . Ipak, na prvim albumima, koji danas izgledaju kao
stilske vežbe (vrlo slušljive!) iz countryja i bluesa ne može se reći da se to
oseća. Tek od albuma „Lucinda Williams“ iz 1988, kada je u svojoj muzici objedinila
country, blues i folk uticaje i njena
poetika dobija jasnije obrise. Bilo da piše o rastancima, putovanjima i
neuspelim vezama ili o temama kao što su samoubistvo i smrt, Lucinda nikad ne
zapada u sholastiku i akademizam što bi se možda moglo očekivati s obzirom na
okruženje iz koga potiče. Krucijalni album u njenoj spororazvijajućoj karijeri
(retko je izdavala albume, a i prihvatanja od strane kritike i publike je išlo
sporo, posebno u slučaju publike) bio je „Car Wheels on a Gravel Road“ iz 1998.
godine gde su se sve kockice složile. Prihvaćen aklamacijom sa svih strana i
danas se smatra njenim „pre - posle“ međašem. Njeni naredni albumi, koje uvek
temeljno priprema, pa ponekad i preteruje u tome i gubi spontanost koja je
krasila najranije radove, uvek poseduju određeni nivo kvaliteta i određenu
atmosferu pa se broj njenih poštovalaca konstantno uvećava. Kada je pre neki
dan, u svojoj šezdesetprvoj godini, izdala svoj dvanaesti album „Down Where the
Spirit Meets the Bone“ čiji naslov potiče iz pesme njenog oca „Compassion“ koja
otvara album, svima je odjednom postalo jasno da ovo nije samo obično izdavanje
albuma, već je to kulturni događaj po sebi, koji prevazilazi granice rock
muzike. Raspuklim glasom, kao da sluša Bob Dylana koji joj kaže „lay down your
weary tune“, sa godinama koje joj omogućuju da snima opušteno, „na iskustvo“,
ona peva o saosećanju. Saosećanje je ono što se u savremenom svetu skoro
potpuno izgubilo (osim u vidu pozivanja humanitarnih telefonskih brojeva, da bi
se umirila sopstvena savest) a što je neophodno da bi ljudi ostali ljudi. Umetnik
je taj hipersenzibilni medij koji oseti, uz učešće racija (ratio) ili bez
njega, šta je to što nam nedostaje, šta je to na šta treba da nas podseti, kao
što nas i podseća u uvodnoj pesmi „compassion for everyone you meet, even if
they don’t want it”. Muzičari su, uz njen trio (Greg Liesz, Butch Norton, David
Sutton) i ritam sekcija Elvisa Costella David Thomas i David Faragaher,
gitaristi Tony Joe White i Bill Frisell, na organama je Ian McLagan iz Facesa,
tu je i gitarista Wallflowersa Stuart Mathis i Jakob Dylan sa kojim peva prelepu
„It’s Gonna Rain“ koja zatvara prvu ploču. Jasno vam je da ove „stare kuke“
mogu da odsviraju sve što vam srce poželi, poslušajte samo desetominutnu
međuigru Tony Joe Whitea i Billa Frisella u jedinoj obradi sa albuma,
J.J.Caleovoj pesmi Magnolia. Provučene kroz filter Lucinde Williams, pesme sa
ovog albuma gube žanrovske odrednice pa se samo naslućuje da nam „This Old
Heartache“ dolazi iz countryja, „Cold Day in Hell“ i „West Memphis“ iz bluesa a
„Something Wicked This Way Comes“ is gospela. Kvalitet pesama je veoma
ujednačen i to na visokom nivou pa je suvišno isticati pojedine pesme kao
najbolje. Ionako će svako naći svoje favorite. Usudio bih se reći da je album
kompletno umetničko delo, počevši od omota (na kome su fotografije uzete iz knjige
Birney Imesa „Juke Joint“, sa snimcima iz južnjačkih lokala, takozvanih „Juke
Jointa“ u kojima su uglavnom afroamerikanci svirali, igrali, kockali i pili),
pa do muzičko-tekstualnog sadržaja i da lako ulazi u krug nekolicine ploča koje
definišu Americana žanr, kao što su „No Depression“ od Uncle Tupelo, Steve
Earleov „Guitar Town“, „Wrecking Ball“ Emmylou Harris, Dave Alvinov „Eleven
Eleven“ ili „Stranger’s Almanac“ od Whiskeytown. I ne samo to, verujem da će
poznavanje ovog albuma biti deo opšte kulture svakog pojedinca. Zato, prionite
na posao!
Posle dvadesetdva studijska albuma i najmanje još toliko raznih drugih izdanja, teško je Ani DiFranco da bude originalna, inovativna i sveža. Ono što pravi razliku je dobra pesma i ako nje nema onda i album ne može da dobije bogznakakvu ocenu. Ovde pesme koja bi iz prve "ušla u uvo" nema, to jest ima jedna, "Happy All the Time", ali nju kao da peva Victoria Williams, pa ni ona, budući ne mnogo originalna, ne uspeva da ovaj njen album uzdigne iznad Aninog uobičajenog nivoa kvaliteta. E sad, taj nivo kvaliteta je za onog ko voli kantautore sasvim pristojan, dok se oni drugi, koji kantautorima nisu skloni verovatno pitaju šta oni prvi nalaze u ovakvim albumima. Teško je svima ugoditi!
Alice je godište mog već deset godina pokojnog oca ali je to nije sprečilo da u svojoj osamdesetoj godini izda sasvim relevantan, pa i više od toga, bluegrass album. Polovina pesama su tradicionali i obrade, polovina je originalni materijal, ali ako niste dobar poznavalac old-timey/bluegrass scene, nećete ih lako razlikovati. Nije ni čudo, Alice je, pored toga što je talentovan autor takođe i odličan poznavalac old-timey pesama, čak je držala predavanja na tu temu na Univerzitetu Severna Karolina. Sa Hazel Dickens je sredinom šezdesetih snimila dva bluegrass albuma sa kojima je na velika vrata uvela žene u tu tradicionalno mušku vrstu muzike. Ti albumi su dosta uticali na Emmylou Harris, na primer. Potrudite se da čujete moju omiljenu pesmu sa albuma, Mac McCartyjevu Teardrops Falling in the Snow koju je proslavio Porter Wagoner iako je njegovo prilično "ravno" izvođenje bledo u poređenju sa ovim koje bi u još nenapisanoj enciklopediji patetike zauzelo mesto na samom vrhu uz Chavelu Vargas, Morrisseyja ili Boru Spužića-Kvaku. Pesma govori o majci koja na železničkoj stanici čeka kovčeg obmotan u star-sprangled banner sa telom svoga sina poginulog u nekom ratu. Ako ne znate šta je "high lonesome sound", najlakši način da saznate je da preslušate ovaj album.
Deca dobrih muzičara - dobar naslov za prikaz albuma Justin Townes Earlea i Adama Cohena, sinova dragih nam Stevea i Leonarda. Što je više svile i kadife to je gori muzički proizvod dece slavnih očeva. Adam Cohen koji je rastao u raju grčkog ostrva Hidra okružen maćehama tj. devojkama svog starog (loše mu je bilo!), nastavnicama muzike i kućnim studijima, ima novi album We Go Home koji zvuči kao da je snimljen pod staklenim zvonom. Sve je tu kao kod oca mu, i recitovanje, i poezija i prateći ženski vokali samo je recitovanje sličnije pevanju, poezija manje dobra a ženski prateći vokali više liče na muške, pa očeva senka ipak ostaje predugačka da bi se mlađahni Adam ispod nje izvukao. Dete Justin nije imao tako srećno detinjstvo, ćale je napustio njega i majku, treću od sedam svojih žena, kad je Justin imao dve godine a kad je ulazio u pubertet ćale mu je bio u ćorci zbog zloupotrebe supstanci kako se to lepo kaže u američkom pravosudnom slengu. Zato Justin Townes Earle zvuči autentičnije od Adama, jer je itekako osetio real life. Ipak, ni on nije daleko odmakao ispod senke svoga oca jer je, poput matorog, polazeći od kantrija svojim novim albumom Single Mothers stigao tačno tamo gde je već stigao Steve Earle, tamo gde se kantri sreće sa bluzom i soulom. Samo, kvalitet pesama mu još nije ni prišao očevom a bogami ni kumovom (kum mu je, nije teško pogoditi, the late great Townes Van Zandt). Kad se sve sabere, više im odmaže nego pomaže to što su sinovi velikih muzičara, ali možda i ne treba mnogo da se udaljavaju od svojih korena, Pogledajte gde je stigao Hank Williams III bežeći iz senke svog dede i oca. To ipak ne bismo želeli!
