Kendrick Lamar - To Pimp a Butterfly (2015)

Najizvikaniji album godine koji će na svim godišnjim listama mejnstrim muzičkih medija biti među prvih pet. Jebeš mi sve ako Marčelov prošlogodišmji album nije bolji!!! Ovo me neodoljivo podseća na Fugees samo što Layrun Hill, Wyclef Jean i Pras Michel imaju mnogo bolje pesme. Koliko kapiram, ogroman hype potiče od ovih crnačkih pobuna izazvanih brutalnošću policije koje se dešavaju širom USA sa kojima korespondiraju tekstovi Lamarovih pesama. Onda se te teme dokopaju nadobudni beli adolescentni kvazi intelektualci leve provenijencije iz Pitchforka koji kao podržavaju svoju crnu braću. A Kendrickova pobuna se sastoji od kurčenja po kraju, mažnjavanja riba i zarađivanja love. A ovi Pitchforkovci su levičari koliko i Vulin. Sve je to naduvana, lažna priča koja dokazuje da se istorija ponavlja u vidu farse. O Malkolme X, o Martine Luteru, mora da se prevrćete u grobu!

Tobias Jesso Jr. - Goon (2015)

Volite Elton Johna? Volite Gilberta O'Sullivana? Volite Barry Manilowa? Verovatno ćete voleti i ovog momka! Klavirske balade, zanatski odlično napravljene, pevanje lepo i tačno, bez iznenađenja, sviranje klavira da lepše ne možeš poželeti. Kad pročitate naslove pesama, odmah će vam biti jasno da nema svrhe upuštati se u analizu njihovog sadržaja, ali, bože moj, muzika se može ponekad slušati i samo radi pukog uživanja u milozvučnim tonovima. Tobias Jesso Junior je idealan izbor za one koji su oduvek mislili da muzikom ne može i ne treba da se menja svet!

Sufjan Stevens - Carrie & Lowell (2015)

Na omotu izbledela, nagrižena i ispucala fotografija iz sedamdesetih. Majka i očuh na njoj. Sam pogled na nju budi u meni atavistički nagon da zaključujem o albumu na osnovu izgleda omota. Ta moja sposobnost, dovedena do savršenstva tokom sedamdesetih kada je dostupnost ploča čak bila veća nego mogućnost da se čuje njihov sadržaj, koja me je poštedela mnogih loših ploča čija kupovina bi me sprečila da dođem do mnogih dobrih, u ovim godinama lake dostupnosti muzike prestala je da bude važna. Za razliku od starih vremena, ne košta ništa da preslušaš lošu ploču - osim malo vremena i živaca! Od kad pišem recenzije, vreme postaje bitniji faktor nego do sada, pa se procena o kvalitetu albuma po njegovom izgledu ponovo vraća na velika vrata. Patinirana slika, ženska i muška figura u prvom planu, nameštaj u pozadini, čak i font kojim je pisan tekst, sve govori da se nešto veoma bitno, ali ne nužno prijatno za autora događalo u davnoj prošlosti, u za nekoga veselim sedemdesetim, ali ne i za Sufjana. Fotografija je intimna, porodična, a ipak pomalo jeziva. Da li zbog jasnih, čak prenaglašeno dizajniranih tragova destrukcije i fizičke dekompozicije, da li zbog osećanja da ta jeza potiče od onovremenskih događaja čiji je ova slika isečak ili od obe stvari zajedno, tek, ona ostavlja jak utisak na posmatrača. Čim sam je video, znao sam da ću pisati o ovom albumu.

Mala istraga je potvrdila moje pretpostavke da se radi o za Sufjan Stevensa bitnom albumu. Prelomnom. Albumu novog početka. Naime, žena na slici, Carrie,  mu je majka, muškarac, Lowell, očuh, sa kojim je živela nekoliko godina, od Sufjanove pete do osme, otprilike. Slika je iz tog vremena, ali malog Sufjana nema na njoj. Nije ni čudo, majka, obolela od manične depresije (danas se to zove bipolar disorder) ga je napustila već u njegovoj prvoj godini pa je Sufjan provodio kod nje u Oregonu samo leta, bar ona kada joj je bilo dobro.  Nema podataka o direktnom zlostavljanju ili nečemu sličnom, ali imajući u vidu da uz bipolar disorder ide i substance abuse disorder, personality disorder i, između ostalih i anxiety disorder, sve je moguće. Za malo dete, prijatno sigurno nije bilo.

Naš anti-folk heroj dvadesetprvog veka, u čijoj se muzici uvek nazirala genijalnost jednog Dylana ili jedne Joni Mitchell, lutao je u prvih petnaest godina svoje karijere, koje se poklapaju sa prvih petnaest godina XXI-og veka, od genijalnih minijatura do besmislenih eksperimenata, od megalomanskih „50 states“ planova do pet volumena božićnih pesama koje bi daleko pre mogle biti soundtrack Halloween horror serijalu, nego pesmarica za pevanje oko klavira za Badnje veče dok napolju veje sneg. Te božićne pesme, sad se vidi, su bile žudnja za funkcionalnom porodicom, ti drugi muzički eksperimenti skrivanje od samog sebe i pokušaj bekstva od bagaža koga Sufjan nosi sa sobom. Ali, bagaž je na leđima, ne može se pobeći tek tako. Onda je, 2012-te došla smrt majke. Tri godine kasnije, došla je i ova ploča. Prilika za razrešenje ili bar rasterećenje. Videćemo!

Death With Dignity. Dostojanstvena smrt. Tako počinje album. Ima li dostojanstvene smrti, osim ako je život bio daleko od dostojanstvenog. Should Have Known Better. Trebalo je da znam. Ali, dete od tri godine ne može da zna. I ne treba. Dete treba da bude dete. I ne sme sebe da optužuje ni za šta. All Of Me Wants All Of You. O dečjoj seksualnosti? O njenom buđenju? Drawn to the Blood. Naslje u porodici. Kako? Zašto? Da li sam to zaslužio? Eugene. Oregon. Želja za bliskošću s majkom. Po bilo koju cenu. Forth of July. Dan kada je umrla. Poput vilinog konjica. Da li sam ti pružio dovoljno ljubavi? I vice versa. The Only Thing. Borba sa majčinom depresijom. I svojom. To je taj prtljag koji nosimo. Carrie & Lowell. Fragmenti sećanja iz najranijeg detinjstva. Horor ili idila? Ili oba istovremeno. John My Beloved. Isuse, budi blizu. Zaštiti me. Prigrli me u ovom teškom času. No Shade In The Shadow Of The Cross. Krenuti autodestruktivnim majčinim putem? Odupreti se ili joj se prepustiti? Ima li uopšte izbora? Blue Bucket Of Gold. Podigni desnu ruku kada sam ti potrebna u životu. Podigni crvenu zastavu kad si ti potreban meni. Poslednji oproštaj od majke.

Na osnovu isečaka tekstova dobijate sliku o čemu se radi. A muzika? Zvuči kao Misa za pokojnu majku. Vanvremenska, neovozemaljska, (što bi se reklo na engleskom) „ethereal“ lepota ove muzike ostavlja bez daha. Kao da čujem zvončiće i crkvene orgulje, kao da se Sufjan koji je deklarisani hrišćanin obraća svevišnjem. Oslobođen stida i nelagode koji ga prate još od prve spoznaje o bolesti majke ali sa prisutnim strahom od ispoljavanja njenog nasleđa kod sebe. Griža savesti zbog olakšanja koje oseća (jer više nema podsetnika na ono što će on možda biti/postati) savladana je beatifikacijom majke uz pomoć od njega stvorene zvučne kulise njenog vaznesenja u nebesa. Ovaj album je oproštaj njenih greha i poslednji pozdrav. Ovaj album je katarza! Šta će biti posle, kuda će ga to odvesti, ne mogu da predvidim. Čovek kome su podeljene iste ili slične životne karte, John Darnielle (The Mountain Goats) se iz trougla on, majka, očuh (uz drastičnije međuodnose) izvukao erupcijom besa koja traje (na poslednjim albumima ipak polako jenjava) još od The Sunset Tree iz 2005, izdatog godinu dana posle smrti uzroka sopstvene patnje, očuha, Sufjan se izvlači uzdizanjem majke, ključne figure u njegovom slučaju, na pijedestal bezgrešnosti i čistote tri godine posle njene smrti. Ako je ovim albumom razrešio svoje unutrašnje konflikte, eto nama još bisera kakav je ovaj album, ako ne, biće još eksperimenata i lutanja. 

Wahahatchee - Ivy Tripp (2015)

Kome danas treba usporena Alanis Morrissette?

Robin Trower - Something's About To Change (2015)

Seća li se neko od mojih ispisnika Robina Trowera? Važio je za dobrog imitatora Jimija Hendrixa (dodao bih da je on bio mainstream verzija neobuzdanog Jimija ili kako bi Jimi zvučao da je bio "normalan") koji je reputaciju stekao sredinom sedamdesetih sa par prilično voljenih i cenjenih albuma. I uvek su njegovi blues - rock albumi bili obojeni soulom. Ovaj novi, koji je izdao posle duge pauze pokazuje da je moguće dostojanstveno ostariti. Sve najbolje iz svoje karijere (superiorno sviranje gitare, meru i ukus, prijatan bluesy glas, pristojne mid-tempo kompozicije) je uključio u ovaj album sastavljen od originalnog materijala. Dobio je iznenađujuće slušljiv album za nas matore kojima je valjda u kolektivno pamćenje urezano ovako nešto, za mlađe se već ne bih mogao zakleti da bi izdržali duže od dve-tri pesme!

SoKo - My Dreams Dictate My Reality (2015)

Ova francuskinja me je osvojila onom svojom prešarmantnom mada pomalo nasilnom himnom ljubomornih žena "I'll Kill Her" od pre nekoliko godina ali od tada je sa svakim izdanjem sve manje zanimljiva (bar meni!). Ovde je zatičemo kako zvuči kao razvodnjeni Ian Dury iz post New Boots & Panties faze ili još bolje, kao Lene Lovich koja pokušava da snimi nešto dok je Chaz Jankel otišao do WC-a. Sve nas to vraća na početak osamdesetih, doba koje ma koliko mi bilo dobro u ljubavnom i profesionalnom smislu, želim da izbrišem iz sećanja što se muzike tiče (čast Smithsima i Tom Waitsu kao jedinim izuzecima!)

Duck Duck Gray Duck – Here Come … (Casbah Records, 2015)

Počeo sam da shvatam onu staru Einsteinovu tezu o zakrivljenosti prostora i vremena u okviru teorije relativiteta (koju ovih dana intenzivno rabe filmadžije, od biografije Stephena Hawkinga The Theory of Everything do Interstellara)  u trenutku prvog suočavanja sa spoznajom da je astralna projekcija Cliftona Cheniera koja je ušla u močvaru Louisiane negde na obodima grada Lafayettea, isplivala hiljadama milja dalje, u Ženevskom jezeru u Švajcarskoj, kao čovek od krvi i mesa, Robin A. Girod. Tamo su ga čekali Cyril Yeterian i Xavier Bray da oforme grupu Mama Rosin, sigurno najbolji swamp blues – cajun – zydeco bend nastao izvan delte reke Mississipi (koju ne treba mešati sa deltom Mississippija smeštenom 300 milja severno, od Memphisa, Tennessee do Vicksburga, Mississippi između reka Mississippi i Yazoo, jednim od najplodnijih zemljišta na svetu u kojoj je nastao delta blues). I svirali su taj svoj swamp blues desetak godina momci iz grupe Mama Rosin sa takvim uverenjem, osećajem i stilom, kao da su, dok su bili deca, s aligatorima iz močvara Louisiane igrali drevnu igru Duck, Duck, Grey Duck dok, iz albuma u album, nije počeo da bledi taj ukus i miris močvare.

Pošto Robin Girod nije čovek koji otaljava posao, shvatio je da je došlo vreme da se rastane sa svojim dugogodišnjim kompanjonima i da počne nešto drugo. Pošto Robin Girod takođe nije čovek koji smišlja projekte, već sve što radi, radi iz srca i duše, nastavio je da radi isto što je radio do tada. Samo su mu se saradnici promenili (Nelson Schaer bubnjevi i Pierre – Henri Beyriere bas) i verovatno je to presudno uticalo da swamp blues – cajun – zydeco zameni sa garage rockom – R’n’B-jem – Doo-Wopom, tačnije rečeno, rock’n’rollom. Masno, prljavo, mokro od znoja. Tako to zvuči.

Ne znam da li ima smisla opisivati svaku od dvanaest pesama na albumu garažnog roka, jer nema tu mnogo šta da se kaže. Videćete sami da li vuče korene iz Doo-Wopa, Rhythm&Bluesa ili Surf Rocka, tekstove ćete teško razumeti i nećete time mnogo izgubiti, ali ćete svakako, ako niste gluvi, osetiti energiju i instinkt. Osetićete da ti ljudi izbacuju iz sebe muziku koja nije rafinirana razumom. Kad razmišljam o garažnom rocku pada mi na pamet da ako bi se koristila pravnička terminologija vezana za krivično delo ubistva, garage rock bi bio ubistvo bez predumišljaja. Uđeš u studio na ne više od tri dana, platiš za to ne više od par hiljada dolara, uključiš instrumente u pojačala, odvrneš ih do daske, uključiš opremu za snimanje zvuka, snimatelju kažeš da ne dira one dugmiće i potenciometre i pičiš! Nema promišljanja, planiranja, pravljenja koncepata, probnih snimaka, peglanja, produkcije, miksovanja, postprodukcije, marketinga, promocija. Robert Girod se, sudeći po tome kako zvuči ova ploča i kako je i koliko promoviše, sasvim pridržavao ovog mog uputstva. I zato je ovo garage rock. I to dobar garage rock.

https://duckduckgreyduck.bandcamp.com/

Matthew E. White - Fresh Blood (2015)

Meni se ovaj tip koga svi nešto veličaju, pravo da vam kažem, uopšte ne sviđa. Ovo je mešavina svega i svačega, od nekakvog "smooth" soula, preko uštrojenog rokenrola sa pratećim vokalima koji su loša parodija na one koje je Joe Cocker vodio na Mad Dogs & Englishmen turneju do singersongrajteraja koga porede sa Randy Newmanovim a hiljadama milja je daleko od tog kvaliteta..."Come sit next to me, the air is fine, don't you feel good tonight" pustio je mašti na volju u pesmi Vision nadareni Matthew. Kakav bre Randy Newman, Šekspir je to!

Matthew E. White - Rock & Roll Is Cold (Official Video)

Matthew E. White - Rock & Roll Is Cold (Official Video)Pre-order “Fresh Blood” and receive ‘Rock & Roll Is Cold’ and ‘Tranquility’ now: iTunes -http://smarturl.it/FreshBloodiTunes Domino - http://sma...

UPLOADED BY MATTHEWEWHITEVEVO

Eric Chenaux - Skullsplitter (2015)

Postmoderni indie-folk Erica Chenauxa sa njegovog ovogodišnjeg albuma Skullsplitter nije za svakoga, ali oni hipersenzibilni bez predrasuda koji se upuste u slušalačku avanturu bi mogli da nađu nešto za sebe. Priložena pesma je jedna od "normalnijih" na albumu. Srećno!

Eric Chenaux - Spring Has Been a Long Time Coming

"Skullsplitter", Constellation Records, 2015 No copyright infringement intended. Do not hesitate to message me if you want the audio removed!

UPLOADED BY LUKE L.

North Mississippi Allstars & Anders Osborne - Freedom & Dreams (2015)

Savremeni blues izgleda kao muzika koja je dostigla svoje limite pa je gurnuta u fioku iz koje ga po potrebi izvlači svako kome to padne na pamet da bi ga iskoristio za svoje efemerne ciljeve. Najčešće postaje utočište nekreativnih virtuoznih instrumentalista koji demonstriraju svoju veštinu beskrajnim soliranjem u okviru klasične „dvanaestice“ sa tekstovima čija maštovitost dostiže vrhunac pominjanjem reči „mojo“, „broom“, „rooster“ ili „honey“. Poslušajte bilo koji album današnjih mainstream blues izvođača pa će vam biti jasno o čemu pričam.

Izuzeci koji potvrđuju gornju konstataciju su pre svega izvođači koji sviraju blues van Amerike, a meni su najbliži ovi iz regije sa čijim sam radom najbolje upoznat, kao što su Bebe Na Vole ili Mylutin. O njima će biti reči drugom prilikom, ovde ću govoriti o jednom od izuzetaka iz USA. Radi se, precizno rečeno, o ad hoc grupi sastavljenoj od članova North Mississippi Allstars iz grada Hernando, država Mississippi i Anders Osbornea iz New Orleansa, Louisiana. Znate da su North Mississippi Allstars bend sinova legendarnog producenta iz Memphisa Jim Dickinsona, Luthera i Codyja. Anders Osborne je rođeni Šved koji se pre 30 godina naselio u New Orleansu i od tada taj grad naziva svojim domom. Tu se proslavio kao najbolji gitarista (treći put za redom u izboru OffBeat Magazinea iz New Orleansa) dok se u Nashvilleu proslavio kao country songwriter koji ima čak i No.1 na američkoj country listi za Tim McGrowa sa „Watch the Wind Blow By“. Pevanje mu takođe nije strano, ima posebnu nostalgičnu boju glasa kao stvorenu za blues. Znači, tri u jedan par excellence. Skupila se, dakle, ova ekipa u Dockside studiju u Louisiani i za celih 4 (i slovima: četiri) dana iskomponovala, odsvirala i snimila album Freedom & Dreams koga je producirao, ni manje ni više, legendarni Mark Howard. Pa da vidimo šta smo to od njih dobili.

Prva pesma Away, Way Too Long je već počela kada su uključili snimanje pa izgleda kao da sam početak nije snimljen. Nije to slučajno, odmah nam daju do znanja da ne pokušavaju da snime epohalni album koji će harati godišnjim listama najboljih albuma, naprotiv, NMA žele da, kako i sami naglašavaju u press materijalu, daju groove i pratnju Andersu Osborneu da ovaj može opušteno da iskaže svoj svirački, pevački i kompozitorski talenat i da se svi zajedno usput dobro zabave. Pesma zvuči kao da je davno izgubljen snimak sa Exile On Main Street sessiona Rolling Stonesa. Sledi Back Together, spori južnjački blues-rock iz laboratorije Lynyrd Skynyrda, pa Lonely Love, koji počinje kao još jedan spori blues ali se nastavlja kao gitarski eksperiment koji vuče na elektroniku. Dyin’ Days je pesma sa šmekom New Orleansa i udaraljkama umesto bubnjeva gde solo na gitari unisono prati melodiju pevanja koja se najviše udaljila od bluesa, više od bilo koje druge pesme sa ovog albuma. Shining (Spacedust) ima metriku i vokalno fraziranje kao kod Dylanovih pesama, zato mi je jedna od najdražih na albumu. Brush Up Against You je up-tempo blues sa poprilično funky ritam sekcijom i grubljim vokalom. Annabel je još jedan slow blues izveden u country maniru, znači još jedan favorit. Katrina, valjda pesma o uraganu koji je potpuno devastirao New Orleans pre nekoliko godina počinje zloslutnim bubnjevima koji se čuju svega nekoliko sekundi da bi odmah ušla u mirne vode da mirnije ne mogu biti a i dvosmisleni tekst počinje sve više da liči na ljubavni „Oh, Katrina, šta si mi uradila, ostavila si me samog u mraku…vukla si me i gurala, i srce mi slomila…“. Možda je uragan, ali pre će biti neka devojka. Kings and Peasants počinje pojanjem koje kao da dolazi iz neke srednjovekovne crkve a govori o kraljevima i seljacima koji tiho nose svoje oružje, o buntovnicima sa dobrim razlogom koji se bora za svoju slobodu i svoje snove, to je pesma sa najambicioznijim tekstom, i najvećom unutrašnjom tenzijom. Možda je ovo pravo mesto da pomenem da je jedan od najvećij kvaliteta ovog albuma gitarski rad dvojice trenutno najboljih južnjačkih gitarista. Neverovatno je koliko su Luther Dickinson i Anders Osborne odmereni i, možda je ovo najbolji izraz, samozatajni, u svojoj svirci.  I tamo gde bi se ogromna većina njihovih kolega upustila u ego-tripove i egzibicionizam oni ostaju krajnje škrti u soliranju i izuzetno se dobro dopunjavaju. To se zove dobar ukus, a možete se uveriti da ga poseduju i u sledećoj stvari, Many Wise Man. Poslednja stvar je Junco Parda, obrada stare pesme Junco Partner James Waynesa iz 1951. godine koja vam je verovatno poznata u izvođenju grupe Clash ili nekog od mnogobrojnih drugih obrađivača. To je, kako je Dr.John nekada davno objasnio, himna džankija, svodnika, kurvi i džeparoša iz New Orleansa koja je u originalnom i većini drugih izvođenja pevana na rekao bih drzak i izazivački način, dok je ova verzija više melanholično pokajnička. Odličan završetak dobre ploče.

Posle više preslušavanja čini mi se, na kraju krajeva, da je ovo (iako verujem da to učesnicima nije bilo ni na kraj pameti) najbolji od mnogih hommagea datih nedavno preminulom J.J.Caleu. To je otprilike ta laid-back muzika koja zauzima onaj deo muzičkog spektra gde se dodiruju blues, folk i country, dovoljno nepretenciozna da može biti zvučna kulisa pri obavljanju neke drage vam aktivnosti, ali dovoljno dobra da ukoliko se rešite da joj posvetite pažnju budete bogato nagrađeni. Sasvim se lepo uklapa u North Mississippi Allstars agendu primitivnog modernizma (ne mešati sa novim primitivizmom!) jer je snimljen, kao što već rekoh, za svega četiri dana potpuno spontano bez ikakvih dorađivanja u studiju što se sasvim lepo može čuti, plus savremeni pročišćeni pristup tradicionalnim muzičkim žanrovima (blues, folk, country) koji su poslednjih decenija često zloupotrebljavani do dekadencije. Da li je ovaj album samo eksces ili ponovno rođenje bluesa koji se vraća svojoj suštini – spontanosti, jednostavnosti i osećajnosti? Vi recite!