Dave Rawlings Machine – Nashville Obsolete (2015)

Prava poslastica za ljubitelje amerikane stiže iz kuhinje Rawlings/Welch. Ovoga puta u glavnoj ulozi nije prominentniji deo najkreativnijeg dueta koga amerikana u ovom trenutku može da ponudi, Gillian Welch, već čovek iz drugog plana, njen životni i muzički partner, Dave Rawlings. Ovo je druga ploča izdata pod imenom Dave Rawlings Machine. Prva, A Friend Of A Friend, izdata je sada već davne 2009. I pre i posle toga Dave Rawlings je učestvovao kao gitarista i kompozitor na svim albumima koje je Gillian Welch objavila. Bilo da je nosilac albuma Gillian, bilo da je to Dave, atmosfera je slična, razliku pravi daleko ekspresivniji Gillianin vokal, što nikako ne znači da i ploče koje su izdate pod Daveovim imenom nemaju svoje adute.

Kad sam spomenuo poslasticu, odmah da objasnim. Nisam mislio na instant poslastice iz restorana brze hrane, više sam mislio na Rozen-tortu moje babe koja se pravila od sedam ručno razvijenih kora i morala je da odstoji bar tri dana u sobi sa podom od nabijene zemlje da bi upila potrebnu količinu vlage. Mukotrpno je bilo to čekanje, ali bi se uveliko isplatilo jer taj ukus i dan danas pamte gustativne papile mog jezika. Tako je i kod Dave Rawlings Machine – dugo smo čekali ovaj album i kada smo ga dočekali mogli smo ponovo (po ko zna koji put) da osetimo tako dobro poznati slatki ukus country rocka.

Svega sedam pesama ima na albumu ali su prilično dugačke (ukupno 44 minuta). The Weekend kao da je nastavak Neil Youngove Out On The Weekend a i sledeća Short Haired Woman Blues naslanja se na Younga iako vokalne harmonije vuku na Gary Louris/Mark Olsonovsko slaganje glasova. Jedanaestominutna The Trip i Body Snatchers su, opet, prizivanje Dylana bar što se vokalnih figura tiče. The Last Pharoah i Candy idu pravo u sedamdesete do Nitty Gritty Dirt Banda i preko njih još dalje u prošlost sve do legendarnih Carter Family. Pilgrim (You Can’t Go Home), poslednja pesma na albumu kao da je davno izgubljeni snimak sa Basement Tapes sessiona Bob Dylana & The Banda.

Ne treba shvatiti bukvalno ove poveznice koje sam napravio, neko drugi ljudi će čuti neke sasvim druge uticaje, ovim sam samo hteo da ilustrujem duboku ukorenjenost muzike Dave Rawlingsa i Gillian Welch u tradiciju country rocka i old-time folka. Kada se slušaju u kontinuitetu ove pesme zvuče kao opušteni back-porch session dugogodišnjih prijatelja koji znaju kako oni drugi dišu, koji se savršeno razumeju i iz čije svirke isijava ljubav prema ovoj vrsti muzike. Ljudi koji savršeno vladaju žanrovskim obrascima (Paul Kowert iz Punch Brothersa, Willie Watson iz Old Crow Medicine Showa, da ne govorimo o Gillian i Daveu) uspevaju da ih nadograde davanjem ličnog pečata. Da postoje samo vokalne harmonije Davea i Gillian i izuzetan Daveov gitarski rad ovaj album bi dobio visoku ocenu, kada tome dodamo i kvalitet pesama zagarantovano mu je visoko mesto na godišnjoj listi svakog ljubitelja žanra. Neljubitelji, opet, slušajući Staromodni Nashville (moj prevod naziva albuma) sigurno neće postati ljubitelji. Za njih će to biti samo još jedna dosadna country ploča.

The California Honeydrops - A River's Invitation (2015)

Itekako može Poljak da svira Soul/R&B/Funk što dokazuje Lech Wierzynski, leader benda The California Honeydrops. Ništa novo pod kapom nebeskom ali za nas matorce koji smo bili mladi sedamdesetih godina lepo podsećanje na dane prohujale mladosti. Ovaj živi snimak je znatno tvrđi nego album, album je mek k'o pamuk!

The California Honeydrops: Brokedown-- Live From The Strange Manor

http://www.cahoneydrops.com/tourhttp://www.facebook.com/cahoneydrops http://www.tw…

YOUTUBE.COM

Will Johnson - Swan City Vampires (2015)

Will Johnson, leader benda Centro-matic, izdao je novi album Swan City Vampires. Muzika slična onoj koja je proslavila njegov matični bend koji više ne postoji, vrlo lična, vrlo suptilna i vrlo mi draga. Neće ona zauzeti vrhove ničije godišnje liste (pa ni moje) ali će joj se mnogi vraćati, pa i ja. Kad je kišni dan, ili kad stvari ne idu onako kako bismo hteli ili kada hoćemo da budemo malo sami sa sobom...

(Made Us Feel Like) Kings

Listen to (Made Us Feel Like) Kings by Will Johnson #np on #SoundCloud

SOUNDCLOUD.COM|АУТОР: WILL-JOHNSON-MUSIC

Lana Del Rey – Honeymoon (2015)

Great American Songbook dobija svoje nove priloge sa možda najmanje očekivane strane. Lana Del Rey je ta femme fatale koja je otvorila njeno novo poglavlje u dvadeset prvom veku. Za one koji ne znaju, pod pojmom Great American Songbook se podrazumevaju popularne pesme nastale za potrebe Broadwayja i Hollywooda u prvoj polovini dvadesetog veka, negde do pojave rock’n’rolla. Harold Arlen, Jerome Kern, Cole Porter, George Gershwin, Johnny Mercer su samo najpoznatija imena kompozitori ili tekstopisci klasika tipa Over The Rainbow, The Way You Look Tonight, I’ve Got You Under My Skin, Summertime, Moon River, koje neki smatraju i bukvalno američkom klasičnom muzikom. Neki od vas će pitati: Otkud, dođavola, Lana Del Rey sa njima u istoj rečenici!?!

Odgovor je jednostavan – preslušajte album pa će vam biti jasno! Ili neće. Meni je bilo jasno već od prvog takta uvodne Honeymoon koja mi je instantno prizvala Mancini/Mercerovu Moon River. Music To Wach Boys To je takođe sintisajzerski orkestrirana, vrlo diskretno, što doprinosi sanjalačkoj atmosferi pesme. Terrence Loves You nije jedina pesma u kojoj Lana demonstrira svoje zavidne pevačke kvalitete ali jeste jedina u kojoj joj glas dobija operetski vibrato. I dok hor u pozadini šalje i posle skoro pedeset godina  još uvek istu poruku: Ground control to Major Tom/can you hear me all night long? pozivajući se na David Bowiejevu Space Oddity, postaje skoro fizički opipljiva apsolutna - kosmička usamljenost svake ljudske jedinke u ovom životu i svetu. Repetitivna God Knows I Tried ne odmiče mnogo po atmosferi i značenju od prethodne ali u znatno jednostavnijem pakovanju. I High By The Beach, pričalica koja bi se u Laninom kanonu mogla definisati kao hip-hop je ipak obmotana nostalgično sentimentalnim plaštom tako karakterističnim za nju. Freak u kome se smenjuju trip-hop pasaži i orkstarski aranžmani i Art Deco koji je više trip-hop su slične po formi i po sadržaju. TS Elliotovu poemu Burnt Norton je Lana delimično odrecitovala valjda da nam kaže da je vreme nenadoknadivo, da ono što je propušteno ili ono što je urađeno ne možeš ni na koji način promeniti. Religion je ljubavna pesma, kao i većina drugih sa albuma, meni pomalo monotona. Zato je živahnija i meni mnogo draža Salvatore, koja je iako potpisana od Rick Nowlesa i Lane Del Rey faktički obrada čuvene That’s Amore (Warren/Brooks), pesme koju je originalno izvodio Dean Martin uz malu pomoć Jerry Lewisa u filmu The Caddy iz 1953. The Blackest Day je pesma o odlasku voljene osobe i opet o usamljenosti. Pesma 24 (hours) je još jedna od onih sa Honeymoon albuma koje su komotno mogle biti napisane u eri Great American Songbooka. Swan Song je labudova pesma ovog albuma a poslednje reči koje nam Lana upućuje su: why you work so hard when you could just be free… Ipak, tu se album ne završava. Jedina obrada je ona od Nine Simon – Don’t Let Me Be Misunderstood (Benjamin/Caldwell/Marcus) koja sigurno nije slučajno izabrana i ostavljena za kraj – Lani je očigledno stalo da razumemo ovo njeno referiranje na prošlost i da osetimo taj sentiment koji pokušava da nam dočara. I ona etablira novu osećajnost…

Sada, posle višekratnog preslušavanja ploče, još sam sigurniji da su novi prilozi za Great American Songbook spremni i da se nalaze na ovom albumu. Odustao sam od svoje početne ideje (posle prvog, površnog, slušanja) da je ovom pločom Lana Del Rey izvršila transkripciju jazza (nastalog kao pre svega šlagersko plesna muzička forma) za dvadeset prvi vek vrativši ga svojim korenima, ipak bi to tvrditi bilo poprilično preterivanje. Pre svega zbog toga što pesme iz ove pesmarice i nisu jazz pesme. To su i onda bile, kao što su i sada, samo standardne pop pesme. Lana je uspela, kao retko ko pre nje, da obilato koristeći savremene muzičke forme i instrumente ipak zadrži taj stari tradicionalni šmek i na nenametljiv način približi Great American Songbook svojoj vrlo brojnoj savremenoj publici.

Leigh Nash - The State I'm In (2015)

Svi se sećamo velikog hita grupe Sixpence None The Richer "Kiss Me". E pa, ova žena ga je napisala i otpevala. Ona je još jedan dokaz da sve bele američke pop zvezde i počinju i završavaju kao kantri pevači/pevačice.

Leigh Nash - The State I'm In

"The State I'm In" title track from Leigh Nash's album, The State I'm In.

YOUTUBE.COM

Brent Best - Your Dog, Champ (2015)

Brent Best iz benda Slobberbone je izdao svoj prvi solo album "Your Dog, Champ". Nađite ga obavezno jer sadrži neke od najboljih pesama u singer/songwriterskom maniru izdatih ove godine. Nisam našao na jutubu moju omiljenu, grandioznu Clotine ali će kao ilustracija sasvim dobro poslužiti i ova, Robert Cole.

Brent Best - Robert Cole

Holiday Hangout In Store Arkansas CD & Record Exchange - December 2012

YOUTUBE.COM|АУТОР: MEL5545

Samantha Fish – Wild Heart (2015)

Među blues puristima dosta rasprostranjeno mišljenje da blues ne može u potpunosti usvojiti belac, a pogotovo bela žena, po ko zna koji put opovrgava ova dvadesetpetogodišnjakinja iz Kansas Cityja. Iako je zlatno doba bluesa odavno prošlo (skoro sve značajne blues pesme nastale su između 1920 i 1960 godine), povremeno se (doduše, sve ređe) pojavi neko ko nas svojom muzikom vrati u to zlatno doba. Mene je Sam Fish začarala izvođenjem blues klasika „I Put A Spell On You“ Screamin’ Jay Hawkinsa na snimku sa North Atlantic Blues Festivala koji se održava u Rocklandu, država Maine, začarala me toliko da sam tu pesmu više od nekoliko puta uzastopno preslušao, pa sam onda tu noć dokrajčio na njenom YouTube kanalu i to me je ponukalo da sutradan, odmoran i čio, potražim njena studijska izdanja. Izdala je od 2011 do 2015 godine  (računajući i ovaj) tri studijska albuma plus onaj sa koleginicama Cassie Taylor i Dani Wilde.

Prva dva, Runaway (2011, Ruf Records) i Black Wind Howlin’ (2013, Ruf Records) iako sadrže veoma dobar autorski materijal savršeno jasno pokazuju odakle Samantha crpi inspiraciju – gitaru je učila slušajući Stevie Ray Vaughana i Keith Richardsa, a stav je preuzela od Sheryl Crow. Kao što ćemo videti u daljem tekstu, kopa ona i dublje u potrazi za inspiracijom. Za razliku od Ane Popović koja se krenuvši od bluesa obrela u vodama fusiona sa funkom, rockom i soulom i polako postaje mainstream, Samantha je krenula potpuno suprotnim putem – ka Delta bluesu i roots muzici. Već na drugom albumu blues čistunci su joj zamerali previše countryja koga ja, iskreno, na tom albumu jedva da primećujem, dok je treći jasan iskorak ka roots žanru. Već izbor producenta je dokaz – na prva dva bio je to Mike Zito, klasični bluzer, na trećem je to Luther Dickinson iz North Mississippi Allstars koji iako takođe bluzer par excellance više naginje roots muzici.

Već prva stvar na Wild Heart albumu, Roadrunner, počinje kao nekakav country napev, zadihani srednji deo pesme lepo dočarava „on the road“ feeling, u stilu juhuuu, idemo na put. Place To Fall je spora blues balada začinjena pratećim vokalima poznatih gospel  pevačica Shontelle Norman-Beatty i njene sestre Risse Norman koji i ovu pesmu malo pomeraju iz obrazaca žanra (trivia: koristile su isti mikrofon u Royal and Ardent Studiju u Memphisu, Tennessee, kojim je Al Green otpevao sve svoje najveće hitove). Blame It On The Moon je opet blues srednjeg tempa sa prizvukom countryja. Sledeća, Highway’s Holding Me Now priziva Lynyrd Skynyrd, južnjački rock je u pitanju. Go Home je jedan od ličnih favorita gde ponovo briljiraju sestre Norman a Samantha vrlo uživljeno i proživljeno peva ovu pesmu. Diskretna pratnja Luthera Dickinsona mnogo doprinosi ukupnom ugođaju. Prvin od dva covera, Jim Lee Blues Pt.1 Charley Pattona je potvrda onoga što sam ranije nagovestio – stigla je naša Samantha i do starog Charleyja, na samo izvorište Delta bluesa i bluesa uopšte. Ovaj akustični intermezzo je u stvari bio samo priprema terena za jednu od najenergičnijih stvari sa albuma, stevierayvaughanovsku Turn It Up, gde njeno veličanstvo gitara ima glavnu ulogu, Show Me nastavlja u istom stilu sa rockerskom varijantom bluesa koja je u stvari najmilija našoj današnjoj heroini. Lost Myself je najzad prava blues balada u kojoj je Samantha vokalno veoma uverljiva. Naslovna Wild Heart je žestoka kao što pesma koja se zove Divlje srce i treba da bude. Pravi rock’n’roll! U Bitch On The Run Samantha nastavlja u istom stilu, valjda da nas ubedi da su oni country izleti samo mala avantura. Album zatvara Junior Kimbroughova pesma I’m In Love With You akustične pojavnosti u kojoj se tempo malo spušta i dopušta da Samanthin vokal dođe do punog izražaja.

Kada se pogleda album kao celina prvo što se primećuje je težnja Samanthe Fish da proširi dijapazon  uticaja na svoju muziku što je i uspela prvo izborom producenta Luther Dickinsona pa onda i saradnjom sa nashvilleskim songwriterom Jim McCormickom koji su albumu dali taj jedva primetni country touch. Tome pomaže i njena boja glasa koja je takva da je mirne duše mogu zamisliti kako izvodi country hitove. Upada u oči i odlično bubnjanje Brady Bladea i Luther Dickinsonov kako producentski tako možda čak i više svirački doprinos. Primetno je i to da u studijskim uslovima, iako su sve pesme, kako kaže sama Samantha, snimljene iz jednog ili dva pokušaja uz minimalne naknadne intervencije, sve ovo ipak zvuči za nijansu kruće i, ako hoćete, uštogljenije nego na njenim živim nastupima. Zato mi kao njen dosadašnji vrhunac ostaje onaj trenutak na nekom od njenih youtube snimaka (ne sećam se više na kom) kada je, završivši solo deonicu, sklonila levu šaku sa vrata svoje gitare, ova je ostala da lebdi u vazduhu, da bi posle nekoliko sekundi, kao da je čekala instrukcije „odozgo“ nastavila sa još lepšim solom od onog prethodnog. Mimika i gestikulacija – govor lica i tela često govori više o posvećenosti i ljubavi prema muzici koju neko izvodi nego muzika sama. Bez obzira na to što će u blues žanru biti teško ili nemoguće snimiti ni inovativan a kamoli revolucionaran album, ovakvi izvođači i njihovi radovi mu u svakom slučaju produžavaju život na neodređeno vreme.

Destroyer - Poison Season (2015)

Posle prvog slušanja nisam bio oduševljen ali album je očigledno "grower" pošto ga posle trećeg još malo pa obožavam. Dobri "lyrics", dovoljno drame da ti zadrži pažnju, i duvači koji te oduvaju! Dan Bejar je pokušao da napravi razliku u odnosu na opšteprihvaćeni Kapputt iz 2011 i uspeo je u tome. Ipak, orkestarski aranžmani i stilska nedoslednost (ili ako hoćete - raznolikost) zahtevaju otvorenijeg slušaoca. Zato, otvorite se i uživajte!

Destroyer - Times Square

From the album Poison Season, out August 28, 2015. Vinyl / CD: http://smarturl.it/poisonseason Download:http://smarturl.it/PoisonSeasonDL Dan Bejar: vocals ...

YOUTUBE.COM

Coeur de Pirate - Roses (2015)

Beatrice Martin, dvadesetpetogodišnja Kanađanka iz Montreala, Quebec koja nastupa pod imenom Coeur de Pirate (Srce gusara) se smatra jednom od najvažnijih savremenih nastavljačica svetle tradicije francuske šansone. Ova pesma je pitki pop pevan na francuskom jeziku ali na albumu Roses ima pesama sasvim drugačijih raspoloženja. Ne tvrdim da je u pitanju esencijalni album, ali vredi ponekad poslušati i nešto što je ređe na mom slušalačkom meniju.

Cœur de pirate - Oublie-moi (Carry On)

Nouvel extrait disponible sur iTuneshttp://apple.co/1F6fiKi Producteur: Bjorn Yttling Paroles & Musique: Béatrice Martin Pochette: Hsiao-Ron Cheng

YOUTUBE.COM

Holly Golightly - Slowtown Now! (2015)

Ova Holly ima tu neverovatnu sposobnost da uvek zvuči savršeno opušteno, spontano, bez ikakve tenzije i pretenzije. Prvi deo albuma vuče na nekakav easy-listening jazz provučen kroz njene filtere, drugi deo se već vraća u blues kome ona izvorno pripada, sve se to sklapa u skladnu celinu - muzika kao stvorena za kasne noćne sate. Nisu ove pesme uklesane u kamenu, nijedna neće postati klasik žanra, ali meni je dovoljno što sam ovih nešto jače od pola sata proveo u dobrom društvu...

Holly Golightly - Seven Wonders

Taken from the album Slowtown Now! (Damaged Goods Records 2015) Use this link to buy -https://damagedgoods.greedbag.com/buy/slowtown-now/

YOUTUBE.COM

About Obnox

Ovog tipa bih voleo da vidim uživo! U poslednje 4 godine izdao je 5 albuma, ne zna se koji je opasniji od kojeg. Ovde ga vidimo u nekoj Bo Diddley-meets-David Bowie stvari, ima kod njega i rap/hip-hopa, hardcorea, garage punka, rock'n'rolla...ako ste skapirali da se ponuda u ovim žanrovima svela na izbor između kamilice i majčine dušice i želite nešto stvarno subverzivno i ljutito, probajte Obnoxa!

Obnox - I'm Bleeding Now live 2012 Cleveland OH

Obnox I'm Bleeding Now live 27 October 2012 WCSB Masquerade Ball Cleveland Public Theatre Cleveland OH ggivds@gmail.com

YOUTUBE.COM

Korrina Repp - The Pattern of Electricity (2015)

Korrina Repp (Portland, Oregon) je zaslužila ocenu 4/5 originalnom, hrabrom i interesantnom muzikom. Indie-folk je žanr i u ovogodišnjoj ženskoj konkurenciji može da stane rame uz rame se izvanrednom Courtney Barnett koja je više rokerski orijentisana za razliku od wierd-folk usmerene Corrine.

Corrina Repp "The Beast Lives in the Same Place"

Official music video for the first single from "The Pattern of Electricity", Corrina Repp's brand new solo album (CD and limited edition LP available on www....

Noah Gundersen - Carry The Ghost (2015)

Noah ga je ubrzao malo, dodao par instrumenata i sada sve to zvuči mnogo privlačnije za širu publiku. I dalje je to uglavnom štivo za depresivce ali nije više ravno već ima itekako dinamike i crescienda tu i tamo. Prilično dobro!

(Pesma Heartbreaker sa prošlogodišnjeg EP-ja nalazi se i na novom albumu)

Noah Gundersen - Heartbreaker [ALBUM VERSION]

Noah Gundersen Twenty-Something EP 2014

Chris Stapleton – Traveller (2015)

From Facebook:

Tvorac po meni najboljeg country albuma 2015-te godine Chris Stapleton nije redovan na Američkom country radiju ili na CMT ali kao autor ima četiri #1 pesme na country top listama u izvođenju drugih izvođača (Kenny Chesney, George Strait, Darius Rucker). Traveller je njegov prvi solo album otpevan whiskeyjem natopljenim glasom a pesme su više blues nego country. Što se mene tiče, pogodio je s ovim albumom, govoreći fudbalskim žargonom, tamo gde se spajaju prečka i stativa!

Chris Stapleton - Tennessee Whiskey (Audio)

“Traveller” available now. http://umgn.us/Travellerhttp://www.facebook.com/ChrisStapletonhttp://www.Twitter.com/ChrisStapletonhttp://Instagram.com/castapl...

From potlista:

Country nije kao druge vrste popularne muzike gde se pojaviš, objaviš album i odmah postaneš zvezda. U countryju se poštuje neki red.  Talentovani klinac (ili klinka, svejedno) kad se pojavi u nekoj zabiti „Bible belta“ i počne da svirucka i pevuši svoje pesme, zna šta mu valja činiti. Put pod noge pa u Nashville. Da ispeče zanat. Može usput da peva i svira po lokalnim birtijama za siću, ali mora da prođe prijemni za neku od publishing agencija i da piše pesme za druge, za velike country zvezde. Tek ako se tu pokaže može da počne da mašta o solo karijeri. Tako su radili Hank Locklin (Send Me The Pillow That You Dream On za Dean Martina), Harlan Howard (Streets of Baltimore za Bobbyja Barea, koautor Tompall Glaser), Hank Cochran (It’s Not Love But It’s Not Bad za Merle Haggarda), pa Willie Nelson (Crazy za Patsy Cline) do najmlađih poput Andrew Combsa na primer. I Chris Stapletona, naravno. On već sa svojim pesmama ima uknjižena četiri broja jedan na country top listama u izvođenju drugih izvođača (Kenny Chasneyja, George Straita i Darius Ruckera), ima i obavezni deo usavršavanja u bluegrass bendu (The SteelDrivers) ima i izborni predmet – sviranje u rock bandu (The Jompson Brothers).

Prođe mu mladost u završavanju country škola no, bilo kako bilo, u svojoj tridesetsedmoj objavio je svoj prvi album Traveller. To se nekako poklopilo sa paradoksom, koji je ove godine postao veoma vidljiv, da na playlistama velikih komercijalnih country radio stanica nema mesta (ili ga ima vrlo malo) za Stapletona, Isbella ili Sturgill Simpsona, pa i za Kacey Musgraves zbog najezde crossover artista poput Taylor Swift, Carrie Underwood ili Lady Antebellum, pa ovi prvopomenuti „beže“ u Americanu i na medije koji je prate. Za njima ide i tradicionalna country publika koja bogami i dalje kupuje CD-e, pa se na Billboardovim country listama dobro vidi uspon tradicionalnog countryja. Da li će ovo stanje da je pop zauzeo country radio stanice a country americana radio stanice biti trajno ili će ipak biti „popu pop, bobu bob“ videćemo. Ako nekoga zanima, o ovome je detaljno pisao Grady Smith ovde.

Elem, vratimo se mi našem Chrisu Stapletonu. Album koga je producirao trenutno vodeći Nashvilleski producent Dave Cobb (Sturgill Simpson, Jason Isbell) otvara naslovna pesma, Traveller, filozofskog sadržaja. O tome kako smo na proputovanju na ovom svetu i kako svaki korak koji napravimo otvara nove izbore. Fire Away nas vraća na zemlju pa kaže: ispali svoj najbolji hitac draga, nadam se da ne misli bukvalno. Tennessee Whiskey je moj favorit, prijatelj M.K. kaže da ga podseća na Tupelo Honey od Van Morrisona sa čim bih se mogao složiti ako M.K. misli na ugođaj a ako misli na one stvari zbog kojih najveća rock zvezda sa ovih prostora poznata po izjavi „jebeš pesmu koja ni na šta ne liči“ mora pravom autoru „svoje“ pesme da plati milion dolara zbog plagijata, onda se ne slažem. Uostalom, to je jedan od dva covera sa albuma (prvo izvođenje David Allan Coe 1981, George Jones je 1983. doveo na drugo mesto Billboardove country liste)  pa sve ide na dušu autora Dean Dillona i Linde Hargrove. Udubivši se malo u liriku i zamislivši kako bi izgledala prevedena (…kliziš kao vinjak, slatka si kao kupinovo vino, vrela si kao prepečenica, pa ću zato, draga, ostati pijan od ljubavi doveka…) entuzijazam prema njoj mi poprilično opada. Sledeća, Parachute, je takođe jedna od onih koje je bolje ne prevoditi (draga, biću tvoj padobran), ali, oni koji ne znaju engleski mogli bi uživati u čvrstoj, skoro hard-rock svirci. Whiskey and You je peta po redu pesma a treća u kojoj se pominje to kaubojima tako drago piće. Ovde je komparacija Whiskey – voljena žena mnogo elegantnija nego u prvom pojavljivanju jer ovde se bazira na „ono što mi uradi whiskey pre ili kasnije prođe, ono što mi radiš ti ne prolazi tako lako. Ovo je jedna od njegovih pesama koju su pre njega snimili drugi izvođači, Tim McGraw i Jason Eady, ali čini se da je njegova verzija bolja. Nobody To Blame je jedna od onih humorističkih, ono kad te žena uhvati u šteti a nije baš sklona da ti oprosti, pa radi razne gadosti da ti se osveti. More of You, sa mandolinom kao vodećim instrumentom, gde mu prateće vokale peva supruga Morgane je jedna od najlepših sa albuma, obična ljubavna pesma koju svaki classic country album mora da sadrži. When The Stars Come Out je o otpočinjanju novog života, samo ti i tvoj životni saputnik krećete u nepoznato. Daddy Doesn’t Pray Anymore je jedna od onih „family bible“ country pesama koje takođe imaju rezervisano mesto na svakom pravom country albumu. Might As Well Get Stoned je pesma u kojoj se po četvrti put pominje whiskey, pravi je južnjački rock koga se ne bi postideo ni Charlie Daniels. Baš Charlie je sa svojim bendom još krajem osamdesetih izvodio pesmu koja je sledaća na redu, Was It 26 Dona Sampsona, drugu obradu na ovom albumu. The Devil Named Music je takođe pesma koja pripada obaveznom programu classic countryja. To je pesma o životu „on the road“ i mukama koji ga prate ali i o prodavanju duše đavolu, ovoga puta đavo je muzika kojom se baviš. Outlaw State Of Mind – odmetništvo kao stanje duha, još jedan arhetip country muzike opevano je u pretposlednjoj pesmi sa albuma. Kao i u prethodnoj, i u ovoj se nalazi pregršt geografskih odrednica, čije prisustvo u tekstovima pesama je takođe karakteristično za country albume. Na kraju, jedna odlično otpevana ljubavna bluesy balada o machou koji plače, Sometimes I Cry.

Kao što se da videti, album Chrisa Stapletona je prototip classic country albuma. Sve žanrovske arhetipove poštuje, muzika je na razmeđi countryja, bluesa i southern rocka, glas je hrapav, natopljen whiskeyjem. Ako vam ovaj prikaz izgleda kao negativan, varate se. U novom tradicionalizmu, pravcu country muzike kojem Chris Stapleton nesumnjivo pripada, vrlina je sve ono što bi bilo mana u bilo kom drugom muzičkom žanru. I muzički okviri koji ne teže nikakvom proširivanju granica žanra, i tekstovi pesama koji su, kao što sam više puta naglasio, tematski čvrsto utemeljeni u žanrovske stereotipove, pa i cover-art gde centralnu poziciju zauzima bradonja sa Stetson šeširom i gitarom. Nikakva iznenađenja tu nisu poželjna niti dozvoljena. Mahom starija, konzervativna publika koja prati ovu scenu takve stvari ne prašta. Poenta i jeste u tome da se, dok slušate ovakvu muziku, osećate spokojno i zaštićeno, kao da ste se vratili kući, u detinjstvo. U tom skučenom manevarskom prostoru treba dati nešto svoje ali veliki autori nalaze načina, prevazilazeći ograničenja, da to ipak postignu. Chris Stapleton je, sudeći po onome što nam je dao na svom prvom albumu, na najboljem putu da postane jedan od njih.

Iris DeMent - The Trackless Woods (2015)

Pomalo monotono zvuči, bar kad se sluša iz "cuga", album uglazbljenih pesama Ane Ahmatove, ruske pesnikinje, koji je snimila Iris DeMent, jedna od mojih najdražih autorki. Muzički se odmakla od country-folk idioma i prišla klasici. Povremeno operetsko ispevavanje ne čini mi se uverljivim, od nje bih radije da ponovo da čujem high lonesome sound.

Iris DeMent - And This You Call Work - Lincoln Center, NYC - 8/9/15

song from 'The Trackless Woods' by Anna Akhmatova 1959 And this you call work- it's a carefree Existence! To catch, ere it's flown, What music has privately ...

100 Greatest Songwriters Of All Time by Rolling Stone Magazine

Dve kratke izjave prvo i drugoplasiranog najbolje definišu razliku između pop muzike u užem smislu i roka. Drugoplasirani kaže: pišem o onome što volim i što će narod voleti dok prvoplasirani kaže nešto drugo: pišem o neobičnim stvarima koje vidim i neobičnim stvarima koje mi se događaju. Što se liste tiče ne iznenađuje toliko izostanak većeg broja Britanaca (lpak je RS američki magazin) koliko bode oči izostanak Townes Van Zandta i Nick Drakea pa i Elliott Smitha i Jasona Moline, klasičnih songwritera. Zato su tu najveći smarač R Kelly i izvesni Martin, pisac hitova za Backstreet Boys. Po toj logici morali bi na listi biti i Nicky Chin i Michael Chapman, tvorci velikog broja hitova iz sedamdesetih. Lista je očigledno pravljena po kriterijumu broja hitova na top listama sa nekoliko izuzetaka poput Tom Waitsa, Neil Younga i Lou Reeda koji se nikako nisu mogli zaobići dok su Brill Building zanatlije svi do jednog tu. Žene takođe nisu baš dobro prošle, moglo se naći mesta za PJ Harvey ili Kristin Hersch na primer. Trebalo je naći mesta i za Leadbellyja, Bill Monroea i A.P.Cartera kao rodonačelnike žanrova i podžanrova. Ali, da ne cepidlačim, najbolji je na prvom mestu, Chuck je pri vrhu, Joni je u prvih deset, za mene dovoljno. Bez obzira na sve propuste vrlo je interesantno štivo, odvojite par sati, nećete pogrešiti!

100 Greatest Songwriters of All Time

From Brill Building tunesmiths to punk poets, from Woody Guthrie to Max Martin, the visionaries who defined music history

ROLLINGSTONE.COM

Introducing Sammy Brue

Ovaj četrnaestogodišnji dečak iz Portlanda, Oregon, tačno zna kuda treba da ide sa svojom muzikom. Davno nisam čuo jače pesme a i njegov nervozno-raštimovani stil sviranja gitare je ostavio jak utisak. Bukmarkovao sam ga ili bolje tursko-srpski rečeno, utefterisao!

Sammy Brue "East Nashville, TN" (Original)

Newer song I wrote called "East Nashville Tennessee" Maybe just "East Nashville" not sure yet

YOUTUBE.COM

Samba Toure – Gandadiko (2015)

Kao što je ljudski rod, tako je i muzika nastala u Africi pa je malo nepravedno ovu muziku nazivati pustinjski blues kako je obično nazivaju u zapadnim medijima. Još je Ry Cooder snimajući onaj čuveni Talking Timbuktu album sa mentorom Samba Tourea, legendarnim gitaristom Ali Farka Toureom apostrofirao pravo, zapadnoafričko, poreklo bluesa. Muzika otvorenih prostora kakva je ova zahteva udaraljke pa ih zato ima u izobilju na Gandadiko albumu. Pevanje je u maniru afričkih ritualnih napeva, ima taj pulsirajući kvalitet. Iako pretežno islamske veroispovesti, u narodu Songhay i dalje je jak uticaj drevnih animističkih religija. Tako tekstovima Samba pokušava da otera zle duhove, dobro, ako ne baš duhove onda bar zle ISILovce koji su tu, u subsaharskom pojasu Afrike pa i u njegovom kraju strah i trepet. Gitara je ono što po principu povratne sprege na ovom albumu povezuje zapadnu civilizaciju sa prapostojbinom Afrikom. Ona i drugi moderni instrumenti koji se čuju na ploči ipak ublažavaju iskonsku snagu ovih napeva koji su nam svima usađeni duboko u gene i time ih istovremeno čine prijemčivima našem uhu. I tako se taj beskrajni krug uticaja vrti na dobrobit svih nas. Uživanje je bilo slušati ovaj album a tropske temperature koje vladaju ovih dana samo su doživljaj učinile autentičnijim.

Earl Sweatshirt - I Don’t Like Shit, I Don’t Go Outside (2015)

Još od Grandmaster Flash & Furious Five hip-hop kolektivi malo traju pa se rasture. Tako i ovaj Odd Future sa Tyler The Creatorom, Earl Sweatshirtom i Frank Oceanom i ostalima izgleda da više ne postoji. Dosta je tu doprinela Earl Sweatshirtova mama (profesorka prava sa UCLA) koja je upravljala njegovim životom i karijerom, dok mu je tata, južnoafrički pesnik i politički aktivista ostavio samo srednje ime Neruda (valjda po čileanskom pesniku) i gen za aktivizam pa onda nestao u vidu lastinog repa. Mlađahni Earl je tek postao punoletan pa nije ni čudo što se mama i te kako pitala za sve. Sad ćemo tek da vidimo našeg junošu za šta je sve sposoban. Trebaće mu i snage i sreće da pobedi kolektiv iz susedstva Black Hippy sa glavnom uzdanicom Kendrick Lamarom koji je u punom naletu i svi redom ga worshipuju od besvesti. Dozvoljavam sam sebi da pokušam da ih poredim u svom svojem nepoznavanju i nerazumevanju ovog pravca, Kendrick koristi jazz-funk podlogu za svoje recitacije dok Earlova muzička podloga više zvuči kao doom-metal. Prvi bi trebalo da mi je draži ali nije. Ipak preferiram ovo razmaženo derište. Stvarno ne mogu da se upuštam u tumačenje tekstova hip-hopera jer su im oni ionako bitni sve do prvog multi-milionskog ugovora. Već sam negde rekao, Obnox je za obojicu zakon! I kao čovek i kao komunista! A naslov? To je verovatno mantra koju je morao da ponavlja u školi zatvorenog tipa na Samoi u koju ga je mama preventive radi poslala da bi sprečila ulicu da ga iskvari.

Kris Davis Infrasound – Save Your Breath (2015)

Pisati o modernom jazzu je teško ako nisi muzičar ili poznavalac muzičke teorije, što ja svakako nisam. Nema ni verbalne komponente (kao što je ima kod rocka) na koju se svaki pisac recenzije može nakačiti. Nije moguć ni sociološki pristup jer je moderni avangardni jazz odavno marginalizovan do te mere da ga slušaju skoro isključivo u akademskim krugovima (ako je ikada i slušan u drugim krugovima). Zato preostaje jedino pisati o subjektivnoj interakciji sa ovom muzikom. Naslovna pesma je ambijentalni komad koji se sasvim dobro uklapao sa zvukom ulice koji mi dopire kroz prozor dok slušam i ovo pišem. Pesma koja otvara album „Union Forever“ je u sasvim drugom fazonu. Počinje repetitivnim solom Kris Davis koji se naglo prekida, onda počinju klarineti rastrzano, pa klarinet nežno, pa bubanj i organa i tako redom deset minuta kao da obilazimo prostorije u nekakvoj kući lutaka (to je ona vertikalno presečena kuća sa gomilom prostorija). U svakoj prostoriji se događa nešto drugo ali ne kao u free jazzu Ornettea Colemana u isto vreme, ovde su ta dešavanja raspoređena u vremenskom kontinuumu. I sve vreme dok slušam mislim „…joj kako sam cool, meni se ovo sviđa, baš je dobro…“ i nije da nije dobro, počinjem kod trećeg preslušavanja stvarno da uživam, čujem i natruhe swinga tu i tamo ali me u realnost vraća uzvik supruge koji se probija kroz muziku: „jel’ možeš ti to sa slušalicama da slušaš!“. Znači, nije za one odrasle na klasičnoj muzici, posebno nije za one odrasle na italijanskom bel cantu ali ako Kris Davis date priliku (samo da vas unapred upozorim, album je ultra slow grower) možete itekako izvući užitak iz ovoga. 

Torche – Restarter (2015)

Još od trenutka kada je hard rock operisan od bluesa (što se poklapa sa trenutkom kada Zeppelini ostajući u classic rock žanru predaju štafetu Sabbathima kao lučonošama novog žanra – heavy metala), znači, negde od sredine sedamdesetih, nisam više od jedanput čuo nijedan metal album. I onda, bup, pravo na Torche. Teški ko crna zemlja, neumoljivi kao strašni sud, bučni kao železnička kompozicija koja razdrndanom prugom Beograd – Bar juri brzinom od 30 kilometara na sat (ipak je to stoner rock a ne nekakav speed metal). Rodonačelnici stoner rocka Black Sabbath zvuče kao mala dečica prema njima, sve je kod Torche glasnije, teže i intenzivnije. Kao da si preko Master of Reality Black Sabbatha nasnimio Metal Machine Music od Lou Reeda i sve to amplifikovao do maksimuma. Heavy Metal meets Industrial! Njihovu poetiku ne mogu da dokučim, nekakva negativna utopija (...Terror wake up… u uvodnoj Annihilator Affair) izrečena zapovednim načinom (Autoritarizam? Militarizam? Autoritarizam militarističkog tipa?). Nije to toliko bitno kod metal bendova, reči samo podcrtavaju tu volju za moć. Gaze ovi momci sve pred sobom, ne jebu živu silu! Suptilna dušica kakva je moja na početku nikako nije mogla da se primi na ovo, ali gle čuda, posle par slušanja i u meni se budi dobro skriveni macho, i ja bih voleo da tlačim, kinjim i maltretiram, i ja bih da gazim sve pred sobom. Zadnjim ostacima razuma ipak se otrgnem od nečastivog (jer to je bio nečastivi) i vratim se u svoj plašljivi srednjeklasni životčić. Ipak odoleh iskušenju na kraju ali dobri su Torche, dlaka je falila da me restartuju!

Something about Jonathan Byrd

Prijateljica me nedavno prozvala (ne preko neta, već uživo) da napravim svoj izbor deset najboljih pesama u XXI. veku. Naravno, kao i svaki drugi matorac na putu ka Alzheimeru slabo se sećam bilo čega iz bliske prošlosti pa sam jedva uspeo da se setim Ryan Adamsove Damn Sam (I love a woman that rains) kao jednog od favorita. Večeras, pod uticajem Chris Portera iz prethodnog posta, prisetio sam se jedne pesme Jonathana Byrda iz Chapel Hilla, Severna Karolina, čija karijera je počela otprilike sa početkom ovog veka i danas, petnaest godina kasnije, se nalazi tamo gde je i bila, na samom početku. Popularnost mu je nula, vidljivost nula ali su mu pojedine pesme za deset. Naročito ova!