C Duncan – Architect (2015)

Sredina druge dekade dvadesetprvog veka. Rock’n’Roll je mrtav već dvadesetak godina. Ne baš skroz mrtav, više je skrajnut u svoj rukavac. Može da ga svira onaj ko baš želi, može i da ga sluša svako ko želi, neko i zaluta u taj rukavac, ali i svirači i slušači su sve ređi. Ali, kao što je poznato, the show must go on. Nova muzika zamenjuje staru još od davnina. Da ne idemo predaleko, bejahu tamo negde u srednjem veku trubaduri, pa dvorski pijanisti i kompozitori, pa simfonijski orkestri, horovi, operni ansambli, jazz orkestri, šlageraši tin pan alley tipa, plesni orkestri, sve je to u svoje vreme nosilo ime popularne muzike dok ga novi muzički oblik nije skinuo sa pijedestala. I napokon dođe i taj meni tako dragi rock’n’roll. I bogami trajaše pedesetak godina, mladost nekoliko generacija uživaše u njegovim benefitima - rušenju tabua, otvaranju percepcija, oslobađanju tela i duša. Ali sve ima svoj kraj, pa je tako dolaskom post industrijskog doba umro rock’n’roll.  Novo doba – nova muzika, to je nekako postalo pravilo. Nisam siguran da je album Architect Christophera Duncana nova muzika. Meni više liči na postmodernistički kolaž nekoliko starih muzika: horske, klasične i singer/songwriterske i nove, elektronike.

Da, ovo je projektovana muzika. Verovatno je projekat rađen u Autocadu 2016 pa je zato dobio ime Architect. Autor kao da je koristio nikad publikovanu mladalačku ideju moju i mog prijatelja Bojana M., danas doktora filozofije, o periodnom sistemu muzičkih elemenata (poput Mendeljejevljevog periodnog sistema hemijskih elemenata) po kojoj bi se muzika mogla stvarati (i od nemuzičara) kombinacijom predefinisanih elemenata koji je čine a predstavljala bi se muzičkim formulama. Jeste, priznajem, u to vreme sam čitao knjigu Oblique Strategies od Briana Enoa. Kasnije mi je postalo jasno da taj mehanicistički pristup ne bi dao dobre rezultate jer zanemaruje ono što je kod muzike najvažnije - individualnu percepciju muzike od strane svakog pojedinog slušaoca (interferencija sa slušaocem) obavezno u funkciji vremena u kome je nastala i konteksta u kojem se sluša. Na albumu o kome govorim su predefinisani elementi uzeti iz različitih vrsta muzike raspoređeni po layerima koji se i u poslednjim izdancima izumirućeg rocka primenjuju veoma često (prvi padaju na pamet Bon Iver i Tame Impala). Prvo layer klasične klavirske kompozicije, pa layer tapšanja rukama, pa layer horskog pevanja, pa još jedan layer horskog pevanja pomeren za petnaest sekundi u odnosu na prethodni, pa layer sa ritam mašinom, pa layer sa solo glasom. Sve pesme su rađene po istom principu, uz minimalne promene glede tempa i isticanja ovog ili onog instrumenta. Ritam neljudski precizan, sve neljudski precizno. Ne mislim neljudski u moralnom, nego u tehnološkom smislu. Kao proizvod, dobija se pokatkad i lepota. Ona hladna, koja postoji samo radi sebe same.

C Duncan, dvadesetpetogodišnji mladić, po zanimanju kompozitor klasične muzike, diplomac Kraljevskog konzervatorijuma Škotske učinio je najbolje što je mogao imajući u vidu background iz koga potiče i vreme u kome deluje. To što se meni to baš ne sviđa verovatno treba zahvaliti nekompatibilnosti moje unutrašnje muzike i ove muzike. Neka ide na moju dušu!