Pisati
o modernom jazzu je teško ako nisi muzičar ili poznavalac muzičke teorije, što
ja svakako nisam. Nema ni verbalne komponente (kao što je ima kod rocka) na
koju se svaki pisac recenzije može nakačiti. Nije moguć ni sociološki pristup
jer je moderni avangardni jazz odavno marginalizovan do te mere da ga slušaju
skoro isključivo u akademskim krugovima (ako je ikada i slušan u drugim
krugovima). Zato preostaje jedino pisati o subjektivnoj interakciji sa ovom
muzikom. Naslovna pesma je ambijentalni komad koji se sasvim dobro uklapao sa
zvukom ulice koji mi dopire kroz prozor dok slušam i ovo pišem. Pesma koja
otvara album „Union Forever“ je u sasvim drugom fazonu. Počinje repetitivnim
solom Kris Davis koji se naglo prekida, onda počinju klarineti rastrzano, pa
klarinet nežno, pa bubanj i organa i tako redom deset minuta kao da obilazimo
prostorije u nekakvoj kući lutaka (to je ona vertikalno presečena kuća sa
gomilom prostorija). U svakoj prostoriji se događa nešto drugo ali ne kao u
free jazzu Ornettea Colemana u isto vreme, ovde su ta dešavanja raspoređena u
vremenskom kontinuumu. I sve vreme dok slušam mislim „…joj kako sam cool, meni
se ovo sviđa, baš je dobro…“ i nije da nije dobro, počinjem kod trećeg
preslušavanja stvarno da uživam, čujem i natruhe swinga tu i tamo ali me u
realnost vraća uzvik supruge koji se probija kroz muziku: „jel’ možeš ti to sa
slušalicama da slušaš!“. Znači, nije za one odrasle na klasičnoj muzici,
posebno nije za one odrasle na italijanskom bel cantu ali ako Kris Davis date
priliku (samo da vas unapred upozorim, album je ultra slow grower) možete
itekako izvući užitak iz ovoga.
No comments:
Post a Comment