Peaceful Easy Feeling, pesma sa prvog albuma
grupe Eagles možda najbolje u tri reči opisuje novi album grupe Dawes.
Korišćenje ove reference vodi nas do još jedne kojom se služe oni koji pišu o
grupi Dawes – Laurel Canyon zvuk. Laurel
Canyon je deo Los Angelesa u kojem su šezdesetih godina prošlog veka bili locirani
brojni muzičari kao što su Frank Zappa, Crosby, Stills and Nash, Joni Mitchell,
u čijoj su se dnevnoj sobi ova prethodno pomenuta trojica prvi put sreli, zatim
Eagles, John Mayall i mnogi drugi (detaljnije o ovome možete pročitati u knjizi
Michaela Walkera Laurel Canyon: The Inside Story of Rock and Roll's Legendary
Neighborhood). Ipak, leto ljubavi je odavno prošlo, korporativni kapitalizam je
pojeo decu cveća za doručak, a grupa Dawes iako stanuje u ovom delu Los
Angelesa nema baš mnogo dodirnih tačaka sa svim tim. Od sve te hippie filozofije ostala su samo duga gitarska
sola i reči pesama koje nam nešto poručuju. Ipak, Taylor Goldsmith nas svojim
pesmama ne poziva na revoluciju (a možda bi trebalo, takvo je vreme došlo!) već
piše obične ljubavne pesme.
Nastali iz grupe Simon Dawes iz koje je posle samo jednog snimljenog albuma
(Carnivore, 2006) izašao Blake Mills, koautor i gitarista, da započne solo
karijeru. Izdao je do sada dva albuma, Break Mirrors (2010) i Heigh Ho (2014),
oba veoma dobro primljena od kritike i ne tako dobro od publike. Vidi se da je
muzika Blake Millsa i Taylora Goldsmitha iz iste kuhinje, samo ni se čini da su
amplitude osećanja i stilska raznolikost kod Millsa dosta izraženiji. Taylor
Goldsmith je posle raspada Simon Dawesa zadržao stare članove dodavši samo svog
brata Griffina. Prva tri albuma North Hills (2009), Nothing Is Wrong (2011) i
Stories Don’t End (2013) su imala veoma blagu liniju promena u odnosu na
polaznu tačku – taj već pominjani Laurel Canyon sound Jacksona Brownea i
Eaglesa. Ni ovaj nije izuzetak u tom pogledu.
Počinje pesmom Things Happen, fatalističkom u svojoj suštini, stvari se
događaju, i mi tu ništa ne možemo promeniti. Somewhere Along
The Way je naizgled optimistička…somewhere along the way things turn out just
fine, I know it’s true this time…iako nam setni gitarski solo govori da to
možda i nije baš tako. Don’t Send Me Away je tužna pesma o ljubavisanju uz
moderna sredstva komunikacije gde je raskid samo jedan klik daleko. Naslovna
pesma, All Your Favorite Bands je nostalgična reminiscencija na nekad davno
bitnu osobu koje se setimo s vremena na vreme sa željom da ništa ne promeni to
sećanje. Par interesantnih stihova za razmišljanje kao što je …I hope your brother’s
El Camino runs forever… možda Taylor misli na model Chevroleta a možda i na
poslednji album The Black Keys koji je poslednji koji njihovi ortodoksni fanovi
žele da slušaju, takođe je interesantna ova skoro pa zdravica…I hope the world
sees the same person that you’ve always been to me/and may all your favorite
bands stay together… koji implicira da čoveka menjaju mnoge stvari za koje ni
ne sanja da ga mogu promeniti kao što je recimo raspad omiljene grupe. I Can’t
Think About It Now ima malo brži tempo i pomalo soul prizvuk. Ne čudi što zvuči
urgentno kad reči idu ovako nekako …vreme mi curi kroz prste, ali ne mogu o
tome sada da razmišljam… Sledeća, To Be Completely Honest počinje stvarno da
liči što se lirike tiče na filozofske krokije (crocquis) Jacksona Brownea iz
prve polovine sedamdesetih: biti potpuno iskren/mislim da znam čemu to vodi/dok
svemir nastavlja da se širi/mi preciziramo pravila igre “kako da ostanemo
prijatelji”/možda će to učiniti da sve bude u redu/ali moramo imati u vidu težnju
svakog obećanja da se prekrši/možda je, na kraju krajeva, jedini način/biti
potpuno iskren. Waiting For Your Call, nežna ljubavna balada govori o tome da
će on čekati njen poziv do sudnjeg dana. Prilično patetično, ali kad čujete
gitaru, toplu i meku, sve ćete mu oprostiti. Right On Time je ponovo brža
numera sa interesantnim tekstom. Poslednja, Now That It’s Too Late, Maria, meni
najdraža stvar na albumu, je desetominutni jam (snimljen uživo u studiju iz
prvog pokušaja) čija dinamika raste iz sekunda u sekund i to ne uključivanjem
instumenata jednog po jednog niti podizanjem intenziteta zvuka, već rastom
samopouzdanja i čvrstine svakog od instrumentalista.
Može se kad govorimo o
ovom albumu diskutovati o tekstovima (ima naivnosti i nekonzistentnosti tu i
tamo), može mu se prigovarati da zvuči zastarelo (hipsterski Pitchfork, vrlo
indikativno, nije recenzirao ni jedan Dowes album), može mu se štošta
prigovoriti, ali ne i kvalitet svirke. Ne može se ništa prigovoriti ni
produkciji Davida Rawlingsa (Gillian Welch, Ryan Adams) koji je uspeo da uhvati
duh žive svirke Dawesa a oni koji su ih gledali kažu da im je to najveći
kvalitet. Kao celina album zvuči ujednačeno a opet sadrži bar tri odlične pesme
(All Your Favorite Bands, To Be Completely Honest i Now That It’s Too Late,
Maria) što je više nego dovoljno da bude u gornjoj polovini ovogodišnje
prilično mršave produkcije.