Ako izuzmemo trenutak
kada je njegovu grupu The Silos časopis Rolling Stone tamo negde 1987 proglasio
najboljom novom grupom u Americi, Walter Salas-Humara, sin kubanskih
emigranata, je u svakom drugom trenutku svoje muzičke karijere bio daleko od popularnosti
i slave koliko god je to bilo moguće. Nije da nije hteo, jednostavno se tako dogodilo. Grupa Silos je izdala desetak albuma, od kojih bar tri pre nego što je nastao
pokret No Depression, koji se razvio u nešto što danas zovemo Amerikana a na
koji su The Silos itekako uticali. Drugi, Cuba i treći, The Silos, i danas
komotno mogu da se slušaju za razliku od većine ploča izdatih osamdesetih
godina, čak i od legendi tipa Bob Dylan ili Neil Young. Uz ostale
protoamericana izvođače kao što su Green on Red, Long Ryders, Jason and the
Scorchers, Thin White Rope i Giant Sand, bili su među retkima koji su kroz
osamdesete pokušavali da pronesu zastavu pravog rock’n’rolla sa svim onim
primesama koje pravi rock’n’roll sa sobom nosi. Americana kao žanr ustvari
jeste rock’n’roll koji se razlikuje od onog klasičnog čakberijevskog po tome
što su njegovi sastojci: country, soul, blues, folk, doo-wop, gospel, mnogo
ravnopravniji to jest očigledniji. U klasičnom rokenrolu svi ti sastojci takođe
postoje (naravno, ne svi u svakoj pesmi!) ali su nekako povučeni u pozadinu u
odnosu na ritam i gitarske rifove koji su (skoro) uvek u prvom planu. Vratimo
se mi ipak našem junaku Walteru koji je, pošto se ko zna koja po redu postava
The Silos raspala početkom milenijuma za život morao da radi ono za šta se i
školovao, znači da se bavi likovnom umetnošću. Postale su prilično popularne
njegove apstraktno-naivne slike pasa koje plasira pod imenom WaltersDogs. Muziku
ipak nikada nije napuštao, svakih nekoliko godina izdaje albume, što pod imenom
grupe, što pod svojim imenom, što kao kolaboracije sa drugima. Jedan takav ne
mogu da ne pomenem, onaj iz 1994, Americana supergrupu The Setters koju su
pored njega činili Michael Hall, lider Wild Seedsa, grupe iz Austina, Texas i
Alejandro Escovedo, još jedan teksašanin, iz grupa Rank and File i True
Believers. Njihov istoimeni album na kome su se nalazile po četiri pesme svakog
od njih plus The Stooges numera „I Wanna Be Your Dog“ je u to vreme u
beogradskim krugovima ljubitelja No Depression žanra uživao kultni status.
Album Curve
and Shake, ovogodišnje izdanje Waltera Salasa-Humare se od prethodnog njegovog
prilično obimnog opusa ne razlikuje baš mnogo. I dalje su to pesme srednjeg ka
sporom tempu, dosta raznovrsne i melodijski i ritmički i sa ipak ličnijim
pristupom nego u matičnom bendu, što je i primereno singer/songwriterima.
Album počinje
klasičnom ljubavnom brojalicom „Counting On You“ sa gitarom koja melje u
pozadini, koja se završava stihovima …ten
has the one that turns into zero so I’m counting on you…nije baš jasno ali
je efektno i catchy! „The Craziest Feeling“ je malo razuđenija, gitara ovoga
puta zavija a pesma govori o kupanju u privatnom bazenu razmažene bogatašice
koja je posle sedam muževa …found Jesus…ipak,
ne baš previše uzbudljiva pesma. Sledi naslovna, meni najbolja na albumu „Curve
and Shake“, o proslavi tridesetogodišnjice mature i vezi koja je trebala da se
dogodi tačno trideset godina ranije jer …what
shell we offer, what promise shall we make…twist, bend, curve and shake… „Satellite“
je bržeg tempa, obična ljubavna pesma sa dobrim gitarskim solom pred kraj. „What
We Can Bring“ se bavi nezbrinutom decom, kaže da su ona naša briga koju
prečesto ne brinemo a razgovor dve gitare u pesmi bi probudio i mrtve a kamoli
našu savest. U „Hoping For A Comeback“ Walter je nešto zabrljao kod nekoga pa
želi da se stvari vrate na staro, da ponovo uživa o malim stvarima koje nam
ulepšavaju živote. „I Love That Girl“ mi
najviše liči na filler bez koga se komotno moglo pa je pravo osveženje bilo
uleteti u rokersku „Uncomplicated“ sa jakim pratećim vokalima u refrenu. Ko je
pretežak da pluta u „Way Too Heavy To Float“ za mene je ostala tajna, probajte
vi da odgonetnete, ja sam dig’o ruke. Završna „Two Inches Two Hours“ je dokaz
da su međuljudski odnosi omiljena Walterova tema, sa stihovima poput ovog u
kojem koristi parafrazu poznate izreke …what
doesn’t make me strong it kills me/you kill me all down the line…
Slušanje
albuma „Curve And Shake“ je prijatno iskustvo za svakog kome je Americana žanr
blizak. Sve je tu na svom mestu, muzika prijatna, tekstovi vrlo retko banalni,
gitara skoro savršena, vokal blago „peskovit“ i dovoljno različit da ostane u
sećanju, ipak, nedostaje ono „nešto“ što genijalne albume odvaja od onih
dobrih. To „nešto“ Walter Salas-Humara pokušava da dosegne tokom cele svoje
karijere. Polako gubim nadu da će uspeti.
