Kris Begg - Asleep On The Tracks (2014)

O ovom albumu verovatno nikad ne bih pisao da njegov autor Kris Begg iz Montreala, nije bio deo Okanagan kanadske avanture Denisa Kataneca. Taj plahi nadobudni dječarac, Denis, (pozdrav za ujaka Stanleyja!) me je uputio na njega, ali krenuo sam u preslušavanje bez mnogo entuzijazma misleći da je to još jedan amaterski rad koga mi Denis preporučuje iz drugarskih pobuda prema Krisu, pošto se sa njim sprijateljio dok je bio „on the road“ a takva su prijateljstva najčvršća. Već prva pesma „Pluviofile“ ili u prevodu „Ljubitelj kiše“, preciznije, već njen naslov, govori da je u pitanju inteligentan čovek čim je odabrao tako genijalan naslov za svoju pesmu, a prvi taktovi govore da taj čovek  ima itekako mnogo muzičkog dara. Muzički, to nije ni country ni folk nego sasvim lični izraz, karakterističnih melodijskih linija i različitih ritmičkih obrazaca. Dve stvari najviše impresioniraju na ovom debut albumu: izuzetan vokal, veoma snažan, koji može da ode dosta visoko i visok kvalitet kompozicija koje se kreću od balada sve do indie-rocka. Teško je izdvojiti one koje odskaču, ipak, moji favoriti su pomenuta Pluviofile među baladama a Citrine Stone među rokerima. Ima tu još dobrih momenata, na primer Ephemeral Eyes ili Howl at the Moon ali i sve druge drže visok kvalitet. Krisa prati čitav bend (ništa ne znam o tome jer nigde nema podataka, ali ne verujem da sve instrumente svira sam, jer ima tu i gudača (čelo?), klavira i svega ostalog što čini bend) ali je on bespogovorno u centru pažnje kako svojom pojavom (impresivna brada!) tako i moćnim glasom. Tematski, album je mračan sa referencama na droge i alkohol uz standardne ljubavne jade. Ipak, nada postoji, i u tekstovima nekih od pesama a još više u muzičkoj pratnji, koja zvuči vrlo svetlo i optimistički. Taj deo mi se i najmanje sviđa, za moj ukus je previše ispolirano i bez ikakvih neočekivanih muzičkih događaja. Ako moram sa nekim da ga poredim, to bi bili Jake Smith alias The White Buffalo, čovek slične snage i ekspresivnosti glasa, ali znatno „prljavijeg“ zvuka iako je i on na novijim izdanjima sve više „ispeglan“. Takođe mu je sličan Derek Clegg (ne samo po prezimenu) koji je u svom aranžmanu snimio čak desetak albuma, koji su svi sasvim dobrog kvaliteta, ali nije se ni za pedalj pomakao ka slavi, bolje reći ka prepoznatljivosti. Čini mi se da je kod svih njih štos u tome da su, iako su uzeli najbolje od oba sveta (od singer/songrajtera iskrenost i ekspresivnost izraza a od pop autora ispoliranost i čistoću zvuka) ostali negde na pola puta, neprihvaćeni ni od jedne ni od druge publike. Da bi se približili današnjem popu moraju da se banalizuju, da bi se približili folky/alt-countryju moraju da se potpuno emotivno otvore i u tekstovima i u izvođenju. Za Krisa Begga, kome je ovo prvi album, nikako nije kasno da se opredeli na koju će stranu!