Šta misliti o čoveku koji za devet meseci izda tri kompletna
albuma? Da li hiperprodukciju prati
hiperkreativnost? Hajde da vidimo!
Lamont „Bim“ Thomas iz Clevelanda, Ohio, nije novo ime na sceni. Sa
četrdeset i kusur godina ima popriličnu kilometražu u garažnim bendovima. Svirao
je bubnjeve u grupama Bassholes, This Moment In Black History, Puffy Areolas.
Svima njima je zajednička karakteristika lo-fi estetika i zvuk u crvenoj zoni
rekordera („in the red“ kako to Obnox kaže). 2011 je osetio da je pravi
trenutak da preuzme kompletnu kontrolu nad svojom karijerom ali ne u smislu
uspešnosti iste pošto sam uveren da on ne želi bilo kakav uspeh u
konvencionalnom značenju te reči, nego u smislu slobode delovanja i
izražavanja. Za ove četiri godine izdao je sedam albuma i isto toliko EPja (ne
držite me za reč, možda je u međuvremenu dok ovo pišem izbacio još neki!).
Ove godine se prvi put oglasio u januaru, sa Boogalou Reed albumom. Garažni rock par excellence, ružan, prljav i
zao, sa fuzz gitarama i svim ostalim što ide uz taj žanr. Ne znam o čemu Obnox
govori jer teško je kroz svu tu buku razaznati reči, ali nekoliko naziva pesama
je indikativno. Recimo, kada vidimo da se jedna pesma zove Cynthia Piper at the Gates of Dawn nemoguće ju je ne povezati sa
istoimenim Pink Floyd albumom (bez onog „Cynthia“). Možda je Obnox tako nazvao
pesmu samo zato što ima čudan smisao za humor ali pre će biti da nam tim
naslovom stavlja do znanja da je muzika koju pravi ipak stavljena u određeni
kontekst – kao da želi da kaže da kod njega postoji svest da je i njegova
muzika deo onoga što nazivamo rock muzikom, ma kako daleko bila od onoga što u
tom idiomu predstavlja Pink Floyd. Naslovom Too
Punk Shakur koji je još duhovitiji i
bremenitiji značenjem, Obnox definiše svoje Afroameričko poreklo i svoju punk
domovinu. Uvrštenje na album obrade pesme Ohio Crosby, Stills, Nash &
Younga koja govori o Kent University masakru kada je nacionalna garda pucala na
studente protestante protiv Vijetnamskog rata je jasna aluzija na skorašnje
rasne nemire u USA.
U aprilu je izašao podjednako žestoki, ali sa više funkoidnih
elemenata, album Know America. Konceptualni
album o preuzimanju radio stanice koja emituje „sranja“ ipak nije upao u zamku
konceptualnih albuma gde pesme služe konceptu a ne koncept pesmama. Na ovom
albumu, za razliku od prethodnog, lako se mogu naći obrisi melodije ako uspete
da se probijete kroz bodljikavu žicu fuzza i reverba (Menocause, Life Long
Vile). Možda je najmoćnija stvar na albumu repetitivna Power House posle koje sledi završna Safe Harbour, povratak u mirnu
luku Thomasovog prirodnog izvorišta, rap/hip-hopa.
Wiglet (Urban dictionary: Wiglets - immature kids aged 15 and under who mimic
the language, clothes, music, style, hobbies, education level, etc of African
American Ghetto/Slum Kids), izašao u oktobru je nastavak onoga što Obnox radi još od početka
solo karijere. I dalje je to garažni punk ili rock (kako više volite!) u kome
se oseća prisustvo različitih žanrova – post-punka, hardcorea, surf-popa,
hip-hopa. Melodije su zakopane duboko ispod slojeva distorziranih gitara i
bubnjeva ali sve češće se probijaju na površinu. Obratite pažnju na skoro pop
hit See Me! Sudeći po pištolju na
naslovnoj strani tema albuma je nasilje što i nije čudo s obzirom na rasne
nemire u Americi koji Obnoxu postaju redovna tema. Svih dvanaest pesama su
energetske bombe koje udaraju pravo u glavu.
Posle svega, pitam se koliko je uopšte ovo što radi Obnox garažni
rock? Po spoljašnjim manifestacijama svakako jeste, ali je po meni problem u
tome što je ovo vrlo osmišljen, bolje reći osvešćen opus. A garaža bi po
definiciji (bar kako je ja doživljavam) trebala da bude spontana, sirova i
izvorna – bez ikakvih filtriranja i oblikovanja – ratio ne sme biti uključen u stvaralački proces. Ono što se danas
naziva garažnim rockom (ostavimo pojmove iz šezdesetih godina istoriji) se
kreće od imidža momaka iz kraja (nešto kao The Sonics) preko opasnih
istetoviranih tipova kojima ne smeš da kažeš ne ma šta te pitali (kao James
Leg) do kostimiranih James Brown/Sun Ra impersonatora (kao King Khan). Nikome
od njih više nije svojstven diletantizam
ili amaterizam kao što je to bio slučaj kod prvih garažnih bendova iz
šezdesetih, ali jeste im svojstvena spontanost i direktnost i težnja da svojom
muzikom dovedu publiku u ekstatično stanje. Intelekt, pak, nekako ostaje po
strani i kod izvođača i kod publike. Kod Obnoxa to, bojim se, nije slučaj.
Intelekt je korišćen da se naprave ovi albumi, koji se, istina je, mogu slušati
i bez razmišljanja o tome „šta je pisac hteo da kaže“ ali ukoliko se
razmišljanje ipak uključi utisak o njima će se samo popraviti.
