Možda ja pridajem preveliki
značaj rock muzici ali mi se čini da je izlazak jednog ovakvog albuma za
kulturu svake zemlje, pa i Amerike, veliki događaj. Zato o ženi koja je u
svojoj muzici objedinila uticaje Hanka Williamsa, Boba Dylana i Roberta
Johnsona, ikona američke i svetske
muzičke scene, ne može da se piše onako usput, površno. Mora da se krene od
početka. A početak je bio u rodnom mestu Lake Charlesu, Louisiana, gde je
službovao njen otac Miller Williams, pesnik i profesor književnosti, koji je po
prirodi posla često menjao mesto boravka pa se mlada Lucinda dosta selila. Čini
se da je univerzitetsko okruženje u kojem se kretala i kontakti sa piscima koje
je ostvarivala preko svog oca, na primer sa čuvenom spisateljicom Flannery
O’Connor, duboko religioznom a opet slobodnomislećom katolkinjom koja je živela
i radila u najkonzervativnijem protestantskom „bible belt“ jugoistočnom delu
USA, baveći se u svojim delima problemima morala i rasizma, donekle uticalo na
teme Lucindinih pesama . Ipak, na prvim albumima, koji danas izgledaju kao
stilske vežbe (vrlo slušljive!) iz countryja i bluesa ne može se reći da se to
oseća. Tek od albuma „Lucinda Williams“ iz 1988, kada je u svojoj muzici objedinila
country, blues i folk uticaje i njena
poetika dobija jasnije obrise. Bilo da piše o rastancima, putovanjima i
neuspelim vezama ili o temama kao što su samoubistvo i smrt, Lucinda nikad ne
zapada u sholastiku i akademizam što bi se možda moglo očekivati s obzirom na
okruženje iz koga potiče. Krucijalni album u njenoj spororazvijajućoj karijeri
(retko je izdavala albume, a i prihvatanja od strane kritike i publike je išlo
sporo, posebno u slučaju publike) bio je „Car Wheels on a Gravel Road“ iz 1998.
godine gde su se sve kockice složile. Prihvaćen aklamacijom sa svih strana i
danas se smatra njenim „pre - posle“ međašem. Njeni naredni albumi, koje uvek
temeljno priprema, pa ponekad i preteruje u tome i gubi spontanost koja je
krasila najranije radove, uvek poseduju određeni nivo kvaliteta i određenu
atmosferu pa se broj njenih poštovalaca konstantno uvećava. Kada je pre neki
dan, u svojoj šezdesetprvoj godini, izdala svoj dvanaesti album „Down Where the
Spirit Meets the Bone“ čiji naslov potiče iz pesme njenog oca „Compassion“ koja
otvara album, svima je odjednom postalo jasno da ovo nije samo obično izdavanje
albuma, već je to kulturni događaj po sebi, koji prevazilazi granice rock
muzike. Raspuklim glasom, kao da sluša Bob Dylana koji joj kaže „lay down your
weary tune“, sa godinama koje joj omogućuju da snima opušteno, „na iskustvo“,
ona peva o saosećanju. Saosećanje je ono što se u savremenom svetu skoro
potpuno izgubilo (osim u vidu pozivanja humanitarnih telefonskih brojeva, da bi
se umirila sopstvena savest) a što je neophodno da bi ljudi ostali ljudi. Umetnik
je taj hipersenzibilni medij koji oseti, uz učešće racija (ratio) ili bez
njega, šta je to što nam nedostaje, šta je to na šta treba da nas podseti, kao
što nas i podseća u uvodnoj pesmi „compassion for everyone you meet, even if
they don’t want it”. Muzičari su, uz njen trio (Greg Liesz, Butch Norton, David
Sutton) i ritam sekcija Elvisa Costella David Thomas i David Faragaher,
gitaristi Tony Joe White i Bill Frisell, na organama je Ian McLagan iz Facesa,
tu je i gitarista Wallflowersa Stuart Mathis i Jakob Dylan sa kojim peva prelepu
„It’s Gonna Rain“ koja zatvara prvu ploču. Jasno vam je da ove „stare kuke“
mogu da odsviraju sve što vam srce poželi, poslušajte samo desetominutnu
međuigru Tony Joe Whitea i Billa Frisella u jedinoj obradi sa albuma,
J.J.Caleovoj pesmi Magnolia. Provučene kroz filter Lucinde Williams, pesme sa
ovog albuma gube žanrovske odrednice pa se samo naslućuje da nam „This Old
Heartache“ dolazi iz countryja, „Cold Day in Hell“ i „West Memphis“ iz bluesa a
„Something Wicked This Way Comes“ is gospela. Kvalitet pesama je veoma
ujednačen i to na visokom nivou pa je suvišno isticati pojedine pesme kao
najbolje. Ionako će svako naći svoje favorite. Usudio bih se reći da je album
kompletno umetničko delo, počevši od omota (na kome su fotografije uzete iz knjige
Birney Imesa „Juke Joint“, sa snimcima iz južnjačkih lokala, takozvanih „Juke
Jointa“ u kojima su uglavnom afroamerikanci svirali, igrali, kockali i pili),
pa do muzičko-tekstualnog sadržaja i da lako ulazi u krug nekolicine ploča koje
definišu Americana žanr, kao što su „No Depression“ od Uncle Tupelo, Steve
Earleov „Guitar Town“, „Wrecking Ball“ Emmylou Harris, Dave Alvinov „Eleven
Eleven“ ili „Stranger’s Almanac“ od Whiskeytown. I ne samo to, verujem da će
poznavanje ovog albuma biti deo opšte kulture svakog pojedinca. Zato, prionite
na posao!
