The Sonics – This Is the Sonics (2015)

Kada uporedimo ovogodišnji album grupe The Sonics „This Is the Sonics“ sa prva tri nihova albuma izdata u periodu 1965-67, a među njima je razmak od čak 48 godina, primetićemo razlike, ali one su minimalne. Nedostaju dva od pet originalnih članova (živi su, samo nisu više sposobni za turneje) i uglavnom nedostaje ona sh-boom-doo-wop komponenta njihovog rocka iz šezdesetih. Ostala je ona R&B komponenta i prepoznatljivo rockersko pevanje Gerry Roslieja, koji ima sedamdesetjednu godinu, ali mu glas nije ostario ni za mrvicu. Tu je i Larry Parypa - gitara i Rob Lind - sax, koji praše istom žestinom kao nekad. Energija nepromenjena, slava najžešćeg benda šezdesetih nije izbledela iako danas ima mnogo više slično energičnih nego onda. Kompozicija albuma tipa „malo originala, malo covera“ al’ da se mnogo ne razlikuju je ostala ista, dužina od pola sata i kusur takođe. Stalno mi je u glavi ona Canetova (Partibrejkers) „biti isti, poseban, slobodan, samo svoj“. Kad je već tako, hajde da to malo analiziramo: da su isti, isti su, da su posebni, jesu, jer ako se za pedeset godina skoro uopšte ne promeniš, stvarno si poseban. Za ljude koji toliko dugo istrajavaju u onome što rade, a što im nije donelo neku veliku materijalnu korist može se svakako reći da su slobodni. Nisu podlegli nikakvim kompromisima, znači, ostali su svoji. Canetov ideal su, kao što vidimo, The Sonics ispunili u potpunosti!

Ne bih analizirao pesmu po pesmu jer to u garage rocku nije ni poželjno ni potrebno. Moram ipak reći da originali ne zaostaju mnogo u odnosu na veoma dobro odabrane covere. Prvi je I Don’t Need NoDoctor iz 1966, pesma Nick Ashforda, Valerie Simpson i Jo Armsteada, koju je prvi otpevao Ray Charles (kasnije i mnogi drugi). Ako ćemo upotrebiti politički nekorektni humor kome su The Sonics prilično skloni, mogli bismo reći da je originalna ritam sekcija odustala od snimanja ovog albuma jer nije mogla da se identifikuje sa ovom pesmom. Gerry Roslie ovde zaista briljira, ’ladno je nadmašio do sada najbolju verziju koju sam čuo, onu od grupe Humble Pie iz sedamdesetih. Tu je i Leaving Here, pesma čuvenog kompozitorskog tima iz Motowna Holland – Dozier – Holland, koju je originalno otpevao ovaj drugopomenuti Holland, Eddie, tekstopisac tima, 1963. godine. Pesma koja se ređe čuje, obrađivali su je The Who i Pearl Jam između ostalih. Treća obrada, Lookat Little Sister, R&B single Hank Ballarda an the Midnightersa iz 1959, je bar meni jedan od vrhunaca ove ploče. Četvrta, obrada pesme engleske grupe The Kinks The Hard Way, znatno brža od originala mi se baš za toliko koliko je brža više sviđa. Ona je dokaz još jednog uticaja na garažni rock, a to je povratni uticaj British Invasion (1964-66) bendova koji su u USA vratili ono što je početkom šezdesetih u matici skoro zamrlo, a to je autentični rock’n’roll i rhythm & blues ipak malo izmenjen ka popu. Poslednja, peta, You Can’t Judge The Book By It’s Cover, autora Willie Dixona, legendarnog gitariste, basiste i kompozitora Chicago blues stila,  je poslednji single Bo Diddleya koji je dospeo na Billboardovu top listu davne 1962. godine. Bo Diddley, sa svojim karakterističnim ritmom, je inače jedan od glavnih inspiratora većine garage rock grupa do dana današnjeg, tako da ne čudi izbor ove pesme od The Sonicsa. Originali zaista ne zaostaju mnogo ni po ugođaju, ni po tempu ni po kvalitetu. Littlerichardovska Bad Betty, furioznog tempa, sa glissando pasažima, kojom otvaraju album mora se pomenuti, kao i rock’n’roll numere kakve su Be a Woman i Spend the Night. Save the Planet pravi pomak u odnosu na klišeizirane tekstove toliko svojstvene garažnom rocku, ali pomak ka dole jer beži od clichea tako što upada u banalnosti tipa „spasi planetu jer je jedina planeta koja ima pivo“. Duhovito? Možda u nižim razredima osnovne škole! Pred kraj ćete čuti mog favorita sa ove ploče, pesmu Sugaree, otprašenu u maniru rock’n’rolla iz pedesetih godina.

The Sonics su tradicionalisti neskloni bilo kakvim promenama koje im, uostalom, njihovi pravoverni sledbenici nikada ne bi oprostili. Kvalitet se kod takvih izvođača meri time koliko su svojim ostvarenjem ostali verni kanonima žanra. Veliki plus za njih kod njihovih fanova je recimo to što je ovaj album producent Jim Diamond (ex-Dirtbombs, producirao prvi album White Stripesa) snimio u mono tehnici, jer tamo negde 1959. godine, kada su njihovi sugrađani iz gradića Tacoma, Washington,  The (Fabulous) Wailers snimili prvi garage rock album (da li je baš taj prvi ??), stereo nije bio uobičajeni način snimanja ploča.  I ostalo je u velikoj meri verno njihovim radovima iz sredine šezdesetih kao i radovima ostalih pripadnika prvog talasa garažnog rocka iz severozapadnih država USA kao što su legendarni The Kingsmen, već pomenuti Wailers, The Bootmen i Paul Ravere & The Raiders. Dakle, da zaključim. Tradicionalisti će biti oduševljeni ovim albumom, modernisti ni najmanje. Moram da priznam da sam bliži ovim prvima. Valjda to dolazi sa godinama!

Godspeed You! Black Emperor - Asunder, Sweet and Other Distress (2015)

Ovo mu po post-rock standardima dođe kao mini EP. Počinje uvodom uvoda u uvod, jedanaestominutnom pesmom "Pastorala ili svetlost u okviru svetlosti", predivno dostojanstvenom i uzvišenom, koja se spontano nadovezuje, uz minimalne promene u tempu i atmosferi, u desetominutni "Dah jagnjeta". Pred kraj, dah jagnjeta postaje isprekidan, što samo olakšava prelazak na Asunder, Sweet (u prevodu "Odvajanje, slatko"). U pesmi više nema grandioznosti koja je krasila prve dve, ovo je zatišje pred buru, spuštanje, sa puno treperenja. Izgleda kao da su sve ove pesme samo pripremale teren za grand finale Piss Crowns Are Trebled koja traje najduže, trinaest minuta i polako povećava tenziju. Ono što je počelo kao seoska idila završava u grandioznom finalu poslednje pesme kao polazak združenih oružanih snaga planete zemlje u rat svetova. Uostalom, poslušajte. Možda će vaša priča biti drugačija!

Godspeed You! Black Emperor - 'Asunder, Sweet And Other Distress' (Full Album, 2015)

http://cstrecords.com/gybe/http://cstrecords.com/cst111/ Tracklist: 01. Peasantry or 'Light! Inside of Light! 00:00 02. Lamb's Breath...

The Mountain Goats - Beat The Champ (2015)

 John Darnielle se oženio, pa je dobio sina. Na putu je i drugo dete. John Darnielle je objavio roman „Wolf in White Van“, toliko dobar da je literarni podlistak New York Timesa objavio veoma povoljnu recenziju o njemu. Bio je kandidat za prestižnu „National Book Award“ književnu nagradu za 2014. godinu. Postao je porodičan čovek i počeo je da dobija društvena priznanja za svoj rad i van rock’n’rolla. Ulazi John Darnielle u životni mejnstrim i ne možemo mu to zameriti. Još tamo negde od davne 1991. obasipao nas je lavinom tematski originalnih, teških, intelektualnih, napetih, gnevnih, radoznalih, bajkovitih pesama svrstanih u cikluse kao što su Going to…, Alpha ili Song for…, ili onima, daleko brojnijima, van bilo kakvih ciklusa. Snimao ih je opsesivno-kompulzivno na bilo kakvom uređaju za snimanje koji bi mu pao šaka. Bilo je svačega u toj hiperprodukciji, i promašaja i pogodaka. Samo nije bilo autobiografskih elemenata. Sve do remek-dela ispovednog songwritinga, albuma The Sunset Tree iz 2005. Tu je, kada se očuh zlostavljač najzad upokojio, otvorio srce i dušu i izbacio sve što ga je tištalo. U ogoljenoj, tim strašnijoj formi. Negde u to vreme je prestao sa kućnim snimanjima koja su do tada bila jedan od znakova raspoznavanja The Mountain Goatsa i prešao na studijska. Kada danas posmatram njegovu karijeru ona izgleda kao nekakav Papinov lonac u kome je temperatura rasla i pritisak se povećavao do trenutka kad se otvorio ventil. Tada, sa Sunset Tree, izbacio je sav taj pritisak napolje. Ako ste ikada koristili ekspres-lonac znate da se, još izvesno vreme, dok je sadržaj lonca vreo, poklopac ne može otvoriti. Tako je i naš Darnielle nastavio da izbacuje iz sebe ono što ga je tištalo ali sa sve manjim intenzitetom. Posle izvesnog vremena (u našem slučaju par albuma kasnije) kada su se i pritisak i temperatura sveli na normalu, poklopac se sam otvorio. Taj trenutak u karijeri Johna Darniellea je bio ovaj album, Beat The Champ. Pre bilo kakvog uvida u tekstove, samo na osnovu naslova, probaću da predvidim da se radi o takozvanoj „life struggle“, borbi sa nedaćama svakodnevnog života, iako se nominalno radi o borbama u američkom profesionalnom rvanju. No, videćemo da li sam u pravu?

Southwest Territory. Počelo je nežno i tužno. Već u prvoj pesmi koja govori o ostarelom rvaču napuštenom od svih, koji pokušava da se priseti, poprilično oštećenog pamćenja i zdravlja, lepih i ružnih trenutaka svoje zaboravljene karijere. Već ovde se odnos otac-sin koji je jedna od tema ovog konceptualnog albuma pojavljuje u naznakama. The Legend of Chavo Guerrero. Istinita priča o rvačkom šampionu čija su sva četiri sina postali profesionalni rvači Darnielleu je poslužila kao metafora za očinsku ljubav koja je njemu nedostajala a koju će, obećava, bez ostatka pružiti svojoj deci. Pesma koja se najbrže lepi za uho. Foreign Object. Surovo. U toj (i mnogoj dugoj) ljudskoj aktivnosti nema milosti. Služimo se svim i svačim, dozvoljenim i nedozvoljenim, da ostvarimo svoj cilj. Naviknemo se na to, postane nam normalno. Da pobedimo, to je jedino bitno. Animal mask. Ponekad pomogne neko od koga pomoć ne očekuješ. I ne traži ništa za uzvrat. Retko, ali dešava se. Choked Out. Rvač dozvoljava da ga dave do granice izdržljivosti. Granice koja može biti varljiva, lako se pređe i ode se zauvek u mrak. Drugim rečima, šta smo sve spremni da uradimo da bi pobedili? Heel Turn 2. U prevodu sa rvačkog žargona, promena strane. Znate ono kad dobri momci postanu loši. Dešava se i u stvarnom životu. Češće nego što bismo voleli. Fire Editorial. Ume da bude gadno kad se ide do kraja. Ko će pokupiti krv na kraju? Stabbed to Death Outside San Juan. Po prvi put u životu ćete čuti za Hertzsprung-Russelov dijagram i videti da ima logike što ga Darnielle ovde pominje (iako na prvi pogled nema logike), saznaćete i kako se, posle rvačkog meča, dok je publika još u hali, umire pod tušem u San Juanu, Portoriko. Warewolf Gimmick. Vukodlakov trik. Bezimena tela u nezapamćenim sobama. Čisti u srcu postaju pokvareni dok cveta Vučji zub. Jezivo. Luna. Ono kad ostariš pa te jedan po jedan zauvek napuštaju tvoji najdraži, oni manje dragi, pa i oni kojima samo lica prepoznaješ dok prolaze kraj tebe. Što reče jedan devedesetpetogodišnjak u nekoj tv emisiji: nemam ja više nikoga, svi ljudi koje sam poznavao su odavno umrli. Unmasked! Kad se, afer the show, maske skinu, kad se stane pred ogledalo, sam sa sobom. Kad se pokaže pravo lice. The Ballad of Bull Ramos. Are you that old wrestler with a bullwhip? Yes Sir, that’s me, I’m him. Kad toliko srasteš sa tim kreiranim „stage“ identitetom, pa više ne znaš gde se završavaš ti a gde počinje on. Dirljiva istinita priča o legendarnom „negativcu“ Apache Bull Ramosu. Hair Match. Ko ga izgubi, mora da se ošiša ili skine masku, ako je maskiran. Sramota i poniženje. Sudija i pobednik ga šišaju ili skidaju masku da sramota i poniženje budu još veći. Kada svi odu, kreneš naposletku i ti. Izađeš na sporedna vrata. Gledaš u zvezde. Sam.

Muzički, ima nekoliko vrlo prijemčivih klasičnih The Mountain Goats up-tempo brojeva, međutim, većina pesama je melanholičnog ugođaja. Ni traga onom besu, napetosti i urgentnosti koje su krasile njihove rane albume. Životna zrelost se ogleda i u muzici koju John Darnielle stvara.

Da je ovaj album samo konceptualni album o profesionalnom rvanju bilo bi to sasvim nedostojno Johna Darniella i njegovog umetničkog kredibiliteta. Moralo je tu biti više značenjskih slojeva i naravno, ima ih. Čini se da ona teza o metafori života sa početka teksta stoji. Evropljanin ili Južnoamerikanac bi kao metaforu uzeo fudbal – nogomet, Amerikanac se logično opredeljuje za jedan sasvim američki sport – Professional Wrestling. Ma kakav sport, to više liči na italijansku Commedia dell’Arte sa svojim karakterima, kostimima, scenarijima, skečevima i improvizacijama. Dalje, ovo mi izgleda kao pouka koji Darnielle daje svojoj deci o svetu u koji dolaze. Upozorava ih na opasnosti ali im i ukazuje na neke od fundamentalnih vrednosti koje moraju da se brane. Moguće tumačenje The Mountain Goats Beat the Champ albuma je i ono da se radi o metafori života rock muzičara. Ima između njih i rvača dosta sličnosti. Razmislite o tome!