Jednom je Ryan Adams rekao za ovog Irca iz Galwayja da je "najbolji songwriter za koga niko nije čuo", voleo sam njegovu pesmu sa nekog od prethodnih albuma "Bless Our Tiny Hearts", ali ovaj novi "Some Blue Morning" mi je malo previše teatralan i beživotan. Damien Rice mi zvuči mnogo bolje na svom novom albumu sa sličnim pristupom i instrumentarijumom.
Some Blue Morning, the new record by Adrian Crowley, finds one of contemporary folk music’s unsung heroes in fine form on an album that advances his unique sound and eye for detail into new areas while...
Pisati o ne znam ni ja kom albumu Neila Younga deluje pomalo deplasirano, posebno kada se radi o portalu poput potliste koji, bar kako se meni čini, prati uglavnom populacija koja je u svojim dvadesetim ili tridesetim godinama. Koliko je toj kategoriji čitalaca bitan ljubavni život jednog šezdesetdevetodišnjaka pretočen u pesme, veliko je pitanje.
Opet, energija koju Neil Young u svojim poodmaklim godinama pokazuje govori nam da je još itekako mlad duhom i da njegove univerzalne poruke svakako vredi saslušati. Pa on je ove godine izdao dva albuma, razveo se posle 36 godina braka, počeo da slika akvarele, izdao knjigu, ušao u ljubavnu vezu sa Daryl Hannah, glumicom i aktivistom, imao turneju po Evropi i Americi…
Prvi ovogodišnji album "A Letter Home", bledunjavo ostvarenje koje nikom ne bi prošlo osim njemu, sam morao da pravdam na svom blogu ovako (citiram samog sebe): “Naravno da je Jack White, čovek koji poznaje i razume rock'n'roll, povodom Record Store Daya izdao za svoju izdavačku kuću Third Man Records ovaj album obrada koje izvodi Neil Young, snimljenih na nečemu što se zove Voice-o-Graph. To sokoćalo iz 1947. godine omogućava korisniku da direktno snima svoj glas, gitaru i tu i tamo usnu harmoniku na vinil. Lo-fi pristup nas vraća samim počecima moderne popularne muzike kada "boj ne bije (studijsko) svijetlo oružje nego srce u junaka" a izbor pesama koje su sve od reda klasici i opšta mesta folka i kantrija nam kazuje da je dekadencija dostigla vrhunac i da je vreme za novi ciklus. Kao da nam Nil kaže da je vreme da zaboravimo sve što znamo i da krenemo iz početka, pa ćemo opet smišljati ovakve do genijalnosti jednostavne pesme.” U prevodu, to je album sa katastrofalnim kvalitetom zvuka na kojem se nalazi najpredvidljiviji izbor pesama koji se može zamisliti. Teško da bi iko drugi osim Neil Younga uspeo da im udahne i to malo šarma što imaju.
Mitska figura, kakva je nesumljivo Neil Young, ima pravo na ovakve, kao što ima pravo i na big band ekstravagance sa drugog njegovog ovogodišnjeg albuma "Storytone", što inače nije prvi put u njegovoj karijeri ("A Man Needs A Maid" s Harvesta, "Time Fades Away" album s gudačima). Dva ce-dea koja sadrže potpuno iste pesme u identičnom rasporedu, ali na prvom je u njegovoj pratnji kompletan orkestar od 92 člana, dok na drugom Young nastupa sasvim sam, prateći se na gitari i bendžu. Prilikom prvih preslušavanja činilo mi se da je daleko bolji CD na kome nastupa sam ali, što sam više slušao i ovaj drugi mi se zavlačio pod kožu. Treba se ipak adaptirati na zvuk big banda koji nije baš blizak prosečnom rock konzumentu. Aranžeri Bearden i Walden (prvi radio sa Lady Gagom i M. Jacksonom, drugi sa M. Bubleom) očigledno znaju svoj posao pa nisu pokušali od Younga da prave Frank Sinatru već su orkestar diskretno povukli u drugi plan, a napred izvukli Neilov glas, gitaru i usnu harmoniku. Dopada mi se to što su podredili orkestar Youngu, recimo, u uvodnoj "Plastic Flowers" počeo sam da se pitam gde je taj orkestar jer čuli su se samo njegov glas i klavir da bi gudači ušli negde na isteku prvog minuta ali vrlo diskretno, skoro da su se ušunjali u pesmu. "Who’s Gonna Stand Up?" mi je zaista nepotrebna pesma ovde (izgleda kao ustupak Daryl Hannah koja je “environmental activist”) a posebno mi je nesimpatičano vrlo direktno iznošenje političkih stavova primerenih srednjoškolskom uzrastu tipa “Ban fossil fuel, draw the line, Before we build, one more pipeline, Ban fracking now, save the waters, And build a life, for our sons and daughters” a onda u sledećoj pesmi pevati “I Want To Drive My Car” (ta mi se više sviđa!). "Glimmer" je meni najlepša pesma na albumu u obe verzije (There’s still a glimmer of everything that I first saw in you…) očigledno posvećena bivšoj ženi. "Say Hello To Chicago" je klasičan neilyoungovski blues u akustičnoj, a pravi swing u orkestarsoj verziji. E, tu je Young trebalo da imitira Jimmy Rushinga iz Count Basie Big Banda, ali on nažalost nema swinga ni u tragovima, pa ovo računam kao propuštenu šansu. Isto važi i za "Like You Used To Do" kojom dominira usna harmonika a orkestar u pozadini swinguje iz sve snage. "Tumbleweed" i "I’m Glad I Found You" su muzičke bliznakinje koje su mogle biti na bilo kom Neilovom akustičarskom albumu. Sledeće dve bi mogle biti samo na jednom, "Harvest Moon". "When I Watch You Sleeping" i "All Those Dreams" su veoma lepe pesme i treba shvatiti kao kompliment nalaženje sličnosti sa pesmama na po mom mišljenju prilično potcenjenom prethodno pomenutom albumu.
Neil Young nije čovek koji iznova i iznova snima jednu istu ploču. Njegovo korišćenje različitih žanrova za pakovanje svoje muzike neretko nije davalo baš dobre rezultate. Setimo se albuma koje je objavljivao osamdesetih godina prošlog veka, gde je najdrastičniji primer onaj elektropop album "Trans" (koji ipak ima svoje fanove, to je omiljeni Youngov album beogradskog muzičara Ilije Ludviga, na primer). Ovaj eksperiment je, čini mi se, mnogo bolje uspeo, tri-četiri pesme sigurno ostaju da traju, možda zato što u turbulentnim vremenima, kao što su ova za Neil Younga, muza dolazi češće i ostaje duže.
Fergus Miller, momak iz Melbournea, je u stvari Bored Nothing. Indie rock devedesetih je očigledno imao dosta uticaja na njega a ova pesma (We Lied) sa albuma Some Songs mi se više sviđa od prvog singla Ice-Cream Dreams. Album se da preslušati, ali nije ništa spektakularno.
Sunny Sweeney (pravo ime: Sunny Sweeney) je još jedna kantri pevačica iz istočnog Teksasa (posle Kacey Musgraves sa "Same Trailer Different Park" prošle godine) koja je ponosni nosilac titule tvorca "najboljeg kantri albuma godine" u mom izboru, albuma izdatog petog avgusta 2014 pod nazivom Provoked. Neki će reći da sam zaboravio Sturgill Simpson-a i njegov solidni "Metamodern Sounds in Country Music" koji jeste ujednačeniji ili "All or Nothing" od Nikki Lane koji je više cross-over ka pop muzici, ili nešto intimniji album "Somewhere Else" - Lydia Loveless. Ipak, dajem prednost albumu Provoked Svinijeve samo za to što ima nekoliko izuzetnih pesama. Pre svih, jedna od onih balada sa produženim refrenom i razrešujućom frazom na kraju koja tera suze na oči "Carolina on the Line" o vezi koja puca, i telefonskoj i onoj emotivnoj (…Texas over and out, Carolina still on the line…), pa pesma u kojoj mirne duše mogu da zamislim pokojnog Stevie Ray Vaughan-a kako svira gitaru,"Bad Girl Phase", sa tekstom koji kao da je varijacija na pesmu "Dobre djevojke" od Novih Fosila, pa himna radničke klase "Everybody Else Can Kiss My Ass" zbog koje mi dođe, kad vidim Sani kako je peva, da se učlanim u sindikat makar i kod Orbovića i Čanka. Pa onda, "Second Guessing" pesma koja govori o tome da ponekad niz loših odluka i loših ishoda u nečijem životu dovede do trenutka kad se sve kockice slože, ili što reče Arsen, "pobjedom se posle čini izgubljeni neki rat". Mogao bih još da nabrajam, mogao bih i da pomenem nekolicinu dosadnih pesama koje liče na 95% posto standardne kantri produkcije, ali ću se ovde zaustaviti uz napomenu da kantri nije albumska muzika već su pojedinačne pesme te koje odlučuju da li ćeš postati veliki ili zauvek ostati u anonimnosti. Sunny Sweeney je i na prethodna dva i na ovom albumu dokazala da ume da napravi odličnu pesmu, ima boju glasa koja govori da je prošla sito i rešeto (sada je u najboljim godinama, rođena je 1977.), izgleda kao otelotvorenje greha, šta ti više treba da postaneš kantri zvezda!
Prilično jake pesme koja je svaka za sebe veoma upečatljiva. Nedostaje kontekst odnosno povezanost sa sadašnjim vremenom. Ovo je mogao biti jedan od najboljih albuma recimo 1968 godine. To mu je više mana nego vrlina. Opet, toplina toliko retka u ovim hladnim vremenima ne može a da vas ne osvoji!
Još jedan lament o vremenu, ovoga puta iz usta Amelije Curran, kanadske kantautorke sa prebivalištem u Halifaksu, Nova Škotska koja je pre neki dan izdala lep album "They Promised You Mercy"...
Jedan od mojih najdražih novijih bendova izgleda nepovratno skrenuo ka pop rocku. Kako se ono kaže, pop neće mnogo dobiti sa njima, ali će zato indie folk mnogo izgubiti!
Like the majority of my songs, this was written at my father's house in Sylvan Lake, Michigan where I lived for practically all of my life. I drink a pot of coffee and just sit with a guitar on my lap, staring out across...
Velšani koji su se preselili u Manchester na svom prvom albumu Pleh zvuče kao ubrzani Jesus and Mary Chain sa Psychocandy ili kao Thee Oh Sees kojima je amputirano pola mozga. Ova pesma malo odskače jer ima taj garage doo-wop štimung, kako neko reče, ostale su uglavnom slične. Ipak, momci se dobro zabavljaju, to se jasno čuje kroz ceo album, pa ko sam onda ja da im kvarim zabavu!
U vreme moje mladosti, sedamdesetih godina prošlog veka, pravi connoisseuri rock muzike, uglavnom okupljeni oko časopisa New Musical Express, su se prepoznavali po tome što za razliku od ogromne većine ostalih, nisu voleli Pink Floyd. I bili su apsolutno u pravu. Jedna od najprecenjenijih grupa u istoriji rokenrola ima svega nekoliko slušljivih albuma, pre svega onih sa Syd Barrettom, pa Wish You Were Here i Dark Side..I po ovoj listi se vidi da su albumi sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih tipa Ummagumma ili Atom Heart Mother kojima su stekli ogroman following na samom dnu njihovog kataloga koji baš i nije prepun remek dela. Meni su oduvek bili omraženi, istina malo manje nego grupe Yes i Genesis, pa sam negde posle albuma The Wall potpuno prestao da ih slušam. Ova recenzija je jedina koju sam ikad napisao a da nisam preslušao ni notu albuma o kome pišem. Zaista nemam ni dovoljno snage ni mazohizma u sebi da se nateram da slušam outtakeove nekog njihovog megadosadnog albuma iz osamdesetih. Pretencioznost, grandomanija i svemirska širina i rasplinutost koje su ih uvek pratile su, dok je Roger Waters bio član benda, bile obogaćene i društvenim angažmanom i nekakvim librettima na nivou srednjoškolsih pismenih zadataka. Paradoksalno, njegovim odlaskom su postali bolji jer su se oslobodili balasta kvazi intelektualizma koji je toliko privlačio njihove sledbenike. The Endless River i jeste, koliko čujem, skoro ambijentalni album pa bi možda i mogao da posluži, što reče Brian Eno, kao muzika za liftove ili aerodrome. Ako me neko zatvori u lift i pusti mi ga, možda ga i preslušam!
Njegovo pevanje ima onaj vanvremenski kvalitet, kao da lebdi iznad muzike. Kao propoved u crkvi. Sa dosta ehoa. Ovoga puta je tu i tamo dodata prilično heavy gitara. I moderna muzička podloga poreklom iz post-rocka. Zato se mnogo sviđa Ani Banić-Grubišić. Reči pesama kriptične, otvorene za slobodno tumačenje. Jak album.
Ako izuzmemo trenutak
kada je njegovu grupu The Silos časopis Rolling Stone tamo negde 1987 proglasio
najboljom novom grupom u Americi, Walter Salas-Humara, sin kubanskih
emigranata, je u svakom drugom trenutku svoje muzičke karijere bio daleko od popularnosti
i slave koliko god je to bilo moguće. Nije da nije hteo, jednostavno se tako dogodilo. Grupa Silos je izdala desetak albuma, od kojih bar tri pre nego što je nastao
pokret No Depression, koji se razvio u nešto što danas zovemo Amerikana a na
koji su The Silos itekako uticali. Drugi, Cuba i treći, The Silos, i danas
komotno mogu da se slušaju za razliku od većine ploča izdatih osamdesetih
godina, čak i od legendi tipa Bob Dylan ili Neil Young. Uz ostale
protoamericana izvođače kao što su Green on Red, Long Ryders, Jason and the
Scorchers, Thin White Rope i Giant Sand, bili su među retkima koji su kroz
osamdesete pokušavali da pronesu zastavu pravog rock’n’rolla sa svim onim
primesama koje pravi rock’n’roll sa sobom nosi. Americana kao žanr ustvari
jeste rock’n’roll koji se razlikuje od onog klasičnog čakberijevskog po tome
što su njegovi sastojci: country, soul, blues, folk, doo-wop, gospel, mnogo
ravnopravniji to jest očigledniji. U klasičnom rokenrolu svi ti sastojci takođe
postoje (naravno, ne svi u svakoj pesmi!) ali su nekako povučeni u pozadinu u
odnosu na ritam i gitarske rifove koji su (skoro) uvek u prvom planu. Vratimo
se mi ipak našem junaku Walteru koji je, pošto se ko zna koja po redu postava
The Silos raspala početkom milenijuma za život morao da radi ono za šta se i
školovao, znači da se bavi likovnom umetnošću. Postale su prilično popularne
njegove apstraktno-naivne slike pasa koje plasira pod imenom WaltersDogs. Muziku
ipak nikada nije napuštao, svakih nekoliko godina izdaje albume, što pod imenom
grupe, što pod svojim imenom, što kao kolaboracije sa drugima. Jedan takav ne
mogu da ne pomenem, onaj iz 1994, Americana supergrupu The Setters koju su
pored njega činili Michael Hall, lider Wild Seedsa, grupe iz Austina, Texas i
Alejandro Escovedo, još jedan teksašanin, iz grupa Rank and File i True
Believers. Njihov istoimeni album na kome su se nalazile po četiri pesme svakog
od njih plus The Stooges numera „I Wanna Be Your Dog“ je u to vreme u
beogradskim krugovima ljubitelja No Depression žanra uživao kultni status.
Album Curve
and Shake, ovogodišnje izdanje Waltera Salasa-Humare se od prethodnog njegovog
prilično obimnog opusa ne razlikuje baš mnogo. I dalje su to pesme srednjeg ka
sporom tempu, dosta raznovrsne i melodijski i ritmički i sa ipak ličnijim
pristupom nego u matičnom bendu, što je i primereno singer/songwriterima.
Album počinje
klasičnom ljubavnom brojalicom „Counting On You“ sa gitarom koja melje u
pozadini, koja se završava stihovima …ten
has the one that turns into zero so I’m counting on you…nije baš jasno ali
je efektno i catchy! „The Craziest Feeling“ je malo razuđenija, gitara ovoga
puta zavija a pesma govori o kupanju u privatnom bazenu razmažene bogatašice
koja je posle sedam muževa …found Jesus…ipak,
ne baš previše uzbudljiva pesma. Sledi naslovna, meni najbolja na albumu „Curve
and Shake“, o proslavi tridesetogodišnjice mature i vezi koja je trebala da se
dogodi tačno trideset godina ranije jer …what
shell we offer, what promise shall we make…twist, bend, curve and shake… „Satellite“
je bržeg tempa, obična ljubavna pesma sa dobrim gitarskim solom pred kraj. „What
We Can Bring“ se bavi nezbrinutom decom, kaže da su ona naša briga koju
prečesto ne brinemo a razgovor dve gitare u pesmi bi probudio i mrtve a kamoli
našu savest. U „Hoping For A Comeback“ Walter je nešto zabrljao kod nekoga pa
želi da se stvari vrate na staro, da ponovo uživa o malim stvarima koje nam
ulepšavaju živote. „I Love That Girl“ mi
najviše liči na filler bez koga se komotno moglo pa je pravo osveženje bilo
uleteti u rokersku „Uncomplicated“ sa jakim pratećim vokalima u refrenu. Ko je
pretežak da pluta u „Way Too Heavy To Float“ za mene je ostala tajna, probajte
vi da odgonetnete, ja sam dig’o ruke. Završna „Two Inches Two Hours“ je dokaz
da su međuljudski odnosi omiljena Walterova tema, sa stihovima poput ovog u
kojem koristi parafrazu poznate izreke …what
doesn’t make me strong it kills me/you kill me all down the line…
Slušanje
albuma „Curve And Shake“ je prijatno iskustvo za svakog kome je Americana žanr
blizak. Sve je tu na svom mestu, muzika prijatna, tekstovi vrlo retko banalni,
gitara skoro savršena, vokal blago „peskovit“ i dovoljno različit da ostane u
sećanju, ipak, nedostaje ono „nešto“ što genijalne albume odvaja od onih
dobrih. To „nešto“ Walter Salas-Humara pokušava da dosegne tokom cele svoje
karijere. Polako gubim nadu da će uspeti.
Natalie Mering sa svojom grupom Weyes Blood se vodi kao indie-folk a meni definitivno zvuči kao nova klasična muzika slična onoj kojoj sam juče u Narodnom muzeju prisustvovao - izvođenju programa Akademskog hora Collegium Musicum pod nazivom "Voda" koji se sastojao od 5 kompozicija 5 mladih srpskih kompozitora nove muzike. Nije to bio rokenrol kao što nije ni ovo što delim, ali je bilo lepo i zanimljivo, kao što je i ovo.
Weyes Blood - Some Winters From the LP, The Innocents (LP|CD|MP3), out Oct 20 (EU/UK) / Oct 21 (US) Grab the single + album via: Mexican Summer:http://bit.ly/mssomewinters iTunes: http://smarturl.it/WB...
Poput onog orkestriranog albuma Nicka Drakea, samo je orkestar još više uočljiv. Ako treba da sudimo o stanju Damienovog mentalnog zdravlja po ovoj ploči, možemo da zaključimo da je on ili pred pucanjem, ili na samom početku oporavka. Pre će biti ipak ovo drugo, ako znamo da se raskid sa Lisom Hannigan dogodio sada već prilično davno. Kao kad se nad nekom stajaćom vodom uhvati tanak led posle prvog mraza, tako je gracilna i krhka njegova muzika. Dovoljan je mali neoprezan korak pa da sve ono što je jedva nekako pokriveno i sakriveno ponovo nahrupi na površinu. Ako hoćete da znate kako se peva očajanje, poslušajte pesmu The Greatest Bastard...
Nema slabe pesme među osam objavljenih na trećem albumu "Bring It All In" koji je Elijah Ocean objavio pre neki dan. Kako godišnja lista najboljih albuma koju pravim još nije zaključena, ova ploča će sigurno biti dosta visoko!
Prilično razočaranje, novi album The Pains Of Being Pure At Heart - Days of Abandon. Ne sećam se baš najbolje kako su zvučali, ali prethodnih par albuma koje sam preslušao su me naterali da verujem da od njih može da bude nešto. Sa ovim albumom putevi nam se verovatno zauvek razilaze - humpa-cumpa power pop zaista nije moja šolja čaja!
The Pains of Being Pure At Heart - "Kelly" (2014)Directed by Art Boonparn Jack A Porobil III - Editor Tom "Food Stamps" - Lighting and Projections Carly Rabalais - WardrobeCheyenne Timperio -...
Niti dobro poznajem niti volim grupu Tindersticks ali moram da priznam da su zaista genijalno uradili ovaj soundtrack za stalnu izložbu o Velikom ratu u belgijskom gradu Ipru (Ypres) u kome su ušančeni jedni naspram drugih pet dugih godina ratovali saveznici protiv sila osovine. Muzika Stuarta Staplesa sadrži u sebi pijeteta i tuge za sve žrtve (preko 200.000) ove besmislene klanice tokom koje se nijedna zaraćena strana nije pomerila ni za pedalj od početnog položaja. Mogu misliti kako bi bilo lepo slušati ovu muziku na muzejskoj izložbi za koju je pravljena.
Da li tu igraju ulogu kosmički zakoni, konstelacija zvezda, sudbina,
političke ili ekonomske okolnosti, sve to zajedno ili se jednostavno desi da se
u nekom trenutku srodne umetničke duše pojave na određenom mestu u određeno
vreme. Tako su kroz istoriju nastajali razni umetnički pokreti koji su manje
ili više uticali na oblikovanje ove naše civilizacije. Ono što se pre desetak
godina dogodilo u Philadelphiji, Pensylvania, neće imati sudbinski uticaj na
muziku poput onog koji je izazvala skoro simultana pojava punka u New Yorku i
Londonu sredinom sedamdesetih ili grunge scene u Seattleu početkom devedesetih,
već će samo ubrizgati svež vazduh u prilično posustalu i pomalo prevaziđenu
rock muziku. Neka viša sila je te, dvehiljadetreće iz Oaklanda, California,
dovukla u Philadelphiu Adama Granduciela a prvi čovek na koga je nabasao u
lokalnom parku u kome je dotični svirao gitaru bio je niko drugi do Kurt Vile. Ova dvojica su ubrzo formirali War On
Drugs i zajedno uradili prvi, po mnogima (na primer, po Žikici Simiću) najbolji
njihov album. Kakve to veze ima sa našim današnjim junakom, Steve Gunnom,
pitate se verovatno vi. E pa, dragi moji, sve ukazuje na to, iako nemam
egzaktnih potvrda, da je i Steve bio tu negde, jer Steve i Kurt su rođeni u
istom mestu, u Lansdowneu, pitoresknom predgrađu Philadelphije. Kako Lansdowne
ima 10.000 stanovnika, skoro je potpuno sigurno da su se poznavali i da su
zajedno svirali ili bar slušali jedan drugog. Kasnije će, kao što se zna, zaozbiljno
zasvirati zajedno u Kurt Vileovim Violatorsima. Slušajući War On Drugs,
naročito poslednji njihov album Lost in the Dream, može se čuti uticaj Steve
Gunna i to na strukturu njihovih pesama koja je daleki ali ipak jasno
prepoznatljiv odjek indijskih raga kompozicija. Ipak, od raga je ostao samo matriks, improvizovani deo je u blues ključu
i kod Steve Gunna i kod War On Drugs. Sve ovo pričam da bih podcrtao sopstvenu
na početku iznetu tezu o pravom mestu u pravom trenutku, kao i onu da ti ljudi
međusobno utiču jedni na druge i kroz tu razmenu kreiraju novi kvalitet.
Od albuma Way Out Weather a priori
nisam očekivao mnogo. Kako i bih kada me dugogodišnje iskustvo uči da od nekog
ko je počeo karijeru kao virtuoz na gitari teško možeš dobiti velikog
kantautora (uzmimo za primer Erica Claptona). Nakon višekratnog pažljivog
preslušavanja moram priznati da sam pogrešio. Možda Steve Gunn nije genijalni
singer/songwriter u tradicionalnom smislu te reči, ali je u svakom slučaju inovator
na polju rock muzike. Šta nam
novo donosi Steve Gunn na prilično učmalu i predvidljivu rock scenu?
On vrši
transkripciju principa kreiranja elektronske muzike (koja je očigledno postala
dominantni muzički obrazac u urbanoj omladinskoj subkulturi) na rock muziku i
time joj u stvari produžava život. Pre
nego što objasnim ovo, moram da definišem rock kao pretežno humano generisanu
muziku za razliku od elektronske muzike koja je pretežno kompjuterski
generisana. Da ne bude
zabune, čovek je taj koji kreira i jednu i drugu ali je prva analogna a druga
digitalna. Prvi princip elektronike je La Monte Youngovska repetitivnost koja
može i ne mora da uključuje (kod Gunna uglavnom ne uključuje, osim u pesmi
“Atmosphere”) minimalizam, drugi princip je postojanje matriksa (matematički
termin) kao muzičke podloge u kojoj svaki “instrument” ponavlja svoju deonicu.
Solo deonice ili vokalne melodijske linije lebde iznad matriksa uzimajući sebi
slobodu da “pokvare” te precizne proporcije preuzete iz elektronske muzike. Tu
se krije subverzivnost Steve Gunnove muzike, a ne sme se izgubiti iz vida da je
subverzivnost “conditio sine qua non” pravog rocka. Elektronska muzika je i
nastala kao fon postindustrijskog politički korektnog društva u kome je
frustriranost pojedinca usled nametnutih modela ponašanja zarad neugrožavanja
drugih tražila način za eliminaciju nagomilane negativne energije. Ritualne
višečasovne weekend seanse elektronske muzike koje učesnike dovode u stanje
transa svakako daju željeni rezultat, učesnici ostaju bez ikakve energije. Rock,
naprotiv, tera na razmišljanje a za razmišljanje je potrebna energija. Zbog
toga je Steve usporio ritam u odnosu na elektroniku, ubacio vokalne deonice sa
tekstovima koji te, ma kakvo značenje imali, prisiljavaju da ih slušaš i
analiziraš, znači da koristiš mozak. Ako još uvek čitate ovaj dozlaboga
pretenciozan tekst reći ću vam da ne mislim da je Steve Gunn sve ovo radio
svesno, on je kao i svaki pravi umetnik hipersenzibilan i kao takav “čita”
kodove vremena u kome živi i daje odgovore koji su uvek na liniji ljudskosti.
Pojedine pesme na ovom albumu neću isticati jer sve imaju istu strukturu, osim
donekle pesme “Drifter” koja najviše liči na tradicionalnu rock pesmu. One se
razlikuju po tempu, atmosferi i raspoloženju ili, kako bi to teoretičari
indijske klasične raga muzike rekli, po boji. Jer po njima, i samo navođenje
bilo koje karakteristike pesme je nepotrebna sugestija slušaocu koji bi trebao
sam da u svaku pesmu učita svoje značenje.
Neće ovaj album, kao ni albumi njegovih
gore pomenutih prijatelja i saradnika, spasti rock’n’roll ali će sigurno
privući određeni broj mladih ljudi, budućih “čuvara vatre” ove vrste muzike pa
i ovog načina života, uostalom.
Nika Roza Danilova, Amerikanka ruskog porekla znana kao Zola Jesus na ovom albumu je napravila miš-maš od svega onoga što me najviše iritira u pop-rock muzici: od elektronskih ritmova tipa tup-tup-tup sa varijacijama tap-tap-tup-tup ili tup-tadap-tup-tadap koji zvuče kao da lupaš po stetoskopu, preko kvazioperskog pevanja u stilu "vidi, mama, vozim bez ruku", do korišćenja klasičnih muzičara u svrhu imitiranja elektronike što je gore nego obrnuti slučaj koji je sam po sebi već dovoljno loš i iritirajuće gothic atmosfere. Ipak, neće ovo biti najgori album koji sam ove godine preslušao, i dalje su nezajebivi country-simfo-rock Railroad Eartha i intelektualno-sofisticirani-dosadni-soul Jose Jamesa i još par bisera. Zola im se bogme opasno približila!
