Na omotu izbledela, nagrižena i ispucala fotografija
iz sedamdesetih. Majka i očuh na njoj. Sam pogled na nju budi u meni
atavistički nagon da zaključujem o albumu na osnovu izgleda omota. Ta moja
sposobnost, dovedena do savršenstva tokom sedamdesetih kada je dostupnost ploča
čak bila veća nego mogućnost da se čuje njihov sadržaj, koja me je poštedela
mnogih loših ploča čija kupovina bi me sprečila da dođem do mnogih dobrih, u
ovim godinama lake dostupnosti muzike prestala je da bude važna. Za razliku od
starih vremena, ne košta ništa da preslušaš lošu ploču - osim malo vremena i
živaca! Od kad pišem recenzije, vreme postaje bitniji faktor nego do sada, pa
se procena o kvalitetu albuma po njegovom izgledu ponovo vraća na velika vrata.
Patinirana slika, ženska i muška figura u prvom planu, nameštaj u pozadini, čak
i font kojim je pisan tekst, sve govori da se nešto veoma bitno, ali ne nužno
prijatno za autora događalo u davnoj prošlosti, u za nekoga veselim sedemdesetim,
ali ne i za Sufjana. Fotografija je intimna, porodična, a ipak pomalo jeziva.
Da li zbog jasnih, čak prenaglašeno dizajniranih tragova destrukcije i fizičke
dekompozicije, da li zbog osećanja da ta jeza potiče od onovremenskih događaja
čiji je ova slika isečak ili od obe stvari zajedno, tek, ona ostavlja jak
utisak na posmatrača. Čim sam je video, znao sam da ću pisati o ovom albumu.
Mala istraga je potvrdila moje
pretpostavke da se radi o za Sufjan Stevensa bitnom albumu. Prelomnom. Albumu
novog početka. Naime, žena na slici, Carrie,
mu je majka, muškarac, Lowell, očuh, sa kojim je živela nekoliko godina,
od Sufjanove pete do osme, otprilike. Slika je iz tog vremena, ali malog
Sufjana nema na njoj. Nije ni čudo, majka, obolela od manične depresije (danas
se to zove bipolar disorder) ga je napustila već u njegovoj prvoj godini pa je
Sufjan provodio kod nje u Oregonu samo leta, bar ona kada joj je bilo
dobro. Nema podataka o direktnom zlostavljanju
ili nečemu sličnom, ali imajući u vidu da uz bipolar disorder ide i substance
abuse disorder, personality disorder i, između ostalih i anxiety disorder, sve
je moguće. Za malo dete, prijatno sigurno nije bilo.
Naš anti-folk heroj dvadesetprvog veka, u
čijoj se muzici uvek nazirala genijalnost jednog Dylana ili jedne Joni
Mitchell, lutao je u prvih petnaest godina svoje karijere, koje se poklapaju sa
prvih petnaest godina XXI-og veka, od genijalnih minijatura do besmislenih
eksperimenata, od megalomanskih „50 states“ planova do pet volumena božićnih pesama koje bi daleko pre mogle
biti soundtrack Halloween horror serijalu, nego pesmarica za pevanje oko
klavira za Badnje veče dok napolju veje sneg. Te božićne pesme, sad se vidi, su
bile žudnja za funkcionalnom porodicom, ti drugi muzički eksperimenti skrivanje
od samog sebe i pokušaj bekstva od bagaža koga Sufjan nosi sa sobom. Ali, bagaž
je na leđima, ne može se pobeći tek tako. Onda je, 2012-te došla smrt majke. Tri
godine kasnije, došla je i ova ploča. Prilika za razrešenje ili bar
rasterećenje. Videćemo!
Death With Dignity. Dostojanstvena smrt.
Tako počinje album. Ima li dostojanstvene smrti, osim ako je život bio daleko
od dostojanstvenog. Should Have Known Better. Trebalo je da znam. Ali, dete od
tri godine ne može da zna. I ne treba. Dete treba da bude dete. I ne sme sebe
da optužuje ni za šta. All Of Me Wants All Of You. O dečjoj seksualnosti? O
njenom buđenju? Drawn to the Blood. Naslje u porodici. Kako? Zašto? Da li sam
to zaslužio? Eugene. Oregon. Želja za bliskošću s majkom. Po bilo koju cenu.
Forth of July. Dan kada je umrla. Poput vilinog konjica. Da li sam ti pružio
dovoljno ljubavi? I vice versa. The Only Thing. Borba sa majčinom depresijom. I
svojom. To je taj prtljag koji nosimo. Carrie & Lowell. Fragmenti sećanja
iz najranijeg detinjstva. Horor ili idila? Ili oba istovremeno. John My
Beloved. Isuse, budi blizu. Zaštiti me. Prigrli me u ovom teškom času. No Shade
In The Shadow Of The Cross. Krenuti autodestruktivnim majčinim putem? Odupreti
se ili joj se prepustiti? Ima li uopšte izbora? Blue Bucket Of Gold. Podigni
desnu ruku kada sam ti potrebna u životu. Podigni crvenu zastavu kad si ti
potreban meni. Poslednji oproštaj od majke.
Na
osnovu isečaka tekstova dobijate sliku o čemu se radi. A muzika? Zvuči kao Misa
za pokojnu majku. Vanvremenska, neovozemaljska, (što bi se reklo na engleskom)
„ethereal“ lepota ove muzike ostavlja bez daha. Kao da čujem zvončiće i crkvene
orgulje, kao da se Sufjan koji je deklarisani hrišćanin obraća svevišnjem.
Oslobođen stida i nelagode koji ga prate još od prve spoznaje o bolesti majke
ali sa prisutnim strahom od ispoljavanja njenog nasleđa kod sebe. Griža
savesti zbog olakšanja koje oseća (jer više nema podsetnika na ono što će on možda
biti/postati) savladana je beatifikacijom majke uz pomoć od njega stvorene zvučne
kulise njenog vaznesenja u nebesa. Ovaj album je oproštaj njenih greha i
poslednji pozdrav. Ovaj album je katarza! Šta će biti posle, kuda će ga to
odvesti, ne mogu da predvidim. Čovek kome su podeljene iste ili slične životne
karte, John Darnielle (The Mountain Goats) se iz trougla on, majka, očuh (uz
drastičnije međuodnose) izvukao erupcijom besa koja traje (na poslednjim
albumima ipak polako jenjava) još od The Sunset Tree iz 2005, izdatog godinu dana
posle smrti uzroka sopstvene patnje, očuha, Sufjan se izvlači uzdizanjem majke,
ključne figure u njegovom slučaju, na pijedestal bezgrešnosti i čistote tri
godine posle njene smrti. Ako je ovim albumom razrešio svoje unutrašnje
konflikte, eto nama još bisera kakav je ovaj album, ako ne, biće još
eksperimenata i lutanja.
