Anne McCue - Blue Sky Thinkin' (2015)

Anne McCue zvuči nostalgično sa svojim vaudeville bluesom. Australijska muzička scena je kod nas dosta zanemarena pa nije ni čudo što propuštamo ovakve bisere. Ja sam jedna od onih stvari koje si ostavio napolju na kiši poručuje Anne svom dragom...

Things You Left Out in the Rain by Anne McCue

The first single from Anne McCue's forthcoming album, 'Blue Sky Thinkin''. CDBaby:http://www.cdbaby.com/cd/annemccue18http://www.itunes.com/annemccue 'Thin...

Bhi Bhiman - Rhythm & Reason (2015)

Evo posle dužeg vremena albuma koji mi je u ovoj mršavoj godini privukao pažnju. Dete emigranata sa Šri-Lanke, rođen je i odrastao u Americi svira na svoj karakteristični način savremenu folk muziku. Ima li većeg komplimenta od poređenja sa Ninom Simone na AllMusic sajtu. Meni je iz prrve zapala za uho četvrta stvar, Bennie Please ali ni ostale ne zaostaju mnogo!

Hollis Brown - 3 Shots (2015)

Hollis Brown - grupa iz Queensa, NY- ima novi album a ovo dole je naslovna pesma - znatno mekši od garažnog prvenca Ride on the Train, ovaj album je vrlo raznovrstan - gostuju Nikki Lane i pokojni Bo Diddley (koristili su neku njegovu matricu sa neobjavljenom pesmom - dominira tenor lidera grupe Mikea Montalija - Amerikana se ovo zove, čini mi se koja sada već ozbiljno vuče ka popu!

Hollis Brown, '3 Shots' (SXSW Up Close 2015)

Yahoo Music @ SXSW

MUSIC.YAHOO.COM

Sarah Mary Chadwick – 9 Classic Tracks (Rice Is Nice, 2015)

Predrasude su gadna stvar. Utuvite nešto sebi u glavu, ili vam neko drugi usadi neko verovanje, mišljenje ili neki stav i vi ga se posle držite kao pijan plota. Koliko god vam dobronamerni pokušavali doći do mozga i pokazati vam i dokazati da niste u pravu, vi se ne date. Tako sam ja zacementirao u svojoj glavi uverenje da elektronska muzika ne može da emituje nikakva humana osećanja, da se uz njenu pomoć ne može opevati ni srcebol ni tugomora niti bilo šta slično. Bilo je i ranije nekih naznaka da nisam u pravu, Sharon Van Etten, Grouper…, ali sve sam to smatrao izuzecima koji potvrđuju pravilo. Trebalo je da sa dalekog Novog Zelanda preko Melbournea, Australija dođe do mog playera Sarah Mary Chadwick da mi pokaže da se blues može svirati i elektronskim instrumentima, to jest da poenta bluesa nije u tome čime se izvodi, niti kakvu muzičku formu ima već je u tome da autor iskaže svoja nepatvorena stanja/osećanja.

Ovo je Sarin drugi album. Prvi, Eating For Two, album o onom turobnom nepodnošljivom raspoloženju kada ti neko očajnički i neizdrživo nedostaje je takođe dobar (iako prilično jednoličan) i davao je naznake da se od nje mogu očekivati lepe stvari ali sigurno od mene nije mogao napraviti konvertita i da sam ga slušao pre drugog jer je bio odsviran isključivo na električnoj gitari a ne na elektronskim instrumentima.

U 9 Classic Tracks se gitara samo sporadično čuje i to iz drugog plana. Preovlađuju zvučni pejzaži kreirani klavijaturama i diskretnom ritam mašinom ali zvučnom slikom očigledno dominira Sarin glas, nežan, tužan, ranjiv, melanholičan. Otvara sa Ask Walt sa, kako sama kaže, referencama na Walt Whitmana čoveka koji ima sve odgovore i njegovo remek-delo Leaves of Grass. Samo klavijature je tu prate da bi se u Am I Worth It priključila i drum-machine. Emituje očaj koji kao da svojim intenzitetom izaziva srčanu aritmiju. I’m God, I’m Fate ima konstantni vokalni loop sa ehom, ponavlja se jedna rečenica, valjda poruka od svevišnjeg, a klavijature zvuče kao crkvene orgulje (ili kako ja zamišljam da zvuče crkvene orgulje!). Lying Down je nežna, spora i nostalgična. A struggle deep/ a toil long/ sometimes you speak/ and sometimes cry till dawn. There is no silver-lining here/ but there is love/ and thats all I hold dear. Suprotno od onoga što je govorila moja baba „ko zna zašto je to dobro!“ kad se dogodi nešto strašno loše. Kod Sarah Mary nema mnogo nade, ali joj je bar ostala ljubav. Taman da lakše pati. Same Old Fire je moja omiljena stvar sa albuma i već sada mogu reći da ulazi u mojih top 100 najtužnijih pesama. I’m tired of the same old stories/ I’m tired of telling the same old lies/I’m tired of feeling the same old burns from wandering through the same old fires/. I’m Back Where I Was je valjda o tome da čovek u životu pravi uvek iste jebene greške, da se nikad ne opameti. Možda i nije o tome ali meni se tako čini. Aquarius Gemini je malo življa za bar po standardima koje je Sarah Jane postavila, ljubavna je, autorica se zaljubila ali po opštem utisku koji ostavlja, ni ova ljubav joj se nije baš posrećila. I’m Like an Apple With No Skin. Ja sam kao oljuštena jabuka koja je potamnela. Znači, o ranjivosti i o tome da neke rane ne zarastaju. Samo se površnom posmatraču čini da zarastaju. Until The Grave je o večnoj ljubavi pretpostavljam, kao neka spiritual mantra. You Said I’m Buying je, koliko uspevam da razaberem tekst, o raskidu. I opet je to tužna pesma očajnika, pomalo košmarna. Da li se ovoj devojci ikada išta lepo dogodilo? U Rain It Down On Me košmar prestaje i Sarah Mary se vraća u svoju zonu komfora u kojoj caruju tuga, očaj i beznađe.

Kada bih opisivao ovaj album slikarskim žargonom rekao bih da Sarah Mary Chadwick koristi tehniku širokih poteza i paletu zagasitih tonova da bi dočarala tugu i beznađe u svom emotivnom životu. Ova slikarska analogija nije slučajna pošto se ona bavi i slikarstvom. Međutim, ako pogledate njene akvarele (ovde) videćete da su oni u potpunom kontrastu i sa mojim opisom (što i nije toliko bitno) i sa njenom muzikom. Oni su živih, drečećih boja i vrlo eksplicitni, toliko da bi ih ljudi krutih moralnih nazora nazvali pornografskim. Uostalom, pogledajte omot albuma (koji su Spotify i iTunes cenzurisali) pa će vam biti jasno o čemu pričam. Ta bipolarnost je samo naizgled kontradiktorna. I jedan i drugi pristup je ogoljavanje do kosti, što bi rekli. Do bola.

Način na koji je opisan ovaj album mogao bi da odbije potencijalnog slušaoca. Iako je opšeprisutna melanholija pesme su prilično raznovrsne (za razliku od onih sa njenog prvog albuma) tako da ne morate da se bojite da će biti mnogo dosadno dok ga budete slušali. Moraće ipak da bude noć. I moraćete da budete sami, ali ne sami u smislu prisustva nekog drugog. Moraćete da budete napušteni od osobe koju neizmerno volite. Tada i samo tada ćete ovaj album doživeti na pravi način.

https://soundcloud.com/rice-is-nice/am-i-worth-it-by-sarah-mary-chadwick

About Victoria Williams!

Vittorio La Pietra me podsetio na to koliko sam voleo Victoriju tih mračnih godina dok su oko moje glave marširali elektropop hitovi upakovani u nepodnošljivu hinjeno veselu produkciju osamdesetih obučeni u one neoromantičarske odežde. Među retkim izuzecima koji su davali nadu Victoria Williams je kod mene zauzimala posebno mesto. Ako bih morao da izdvojim neku pesmu iz njenog opusa onda bi to bila ova do kostiju ogoljena minijatura koja je bila na najvećoj mogućoj udaljenosti od tada vladajućih trendova. Happy Come Home!

victoria williams - happy.wmv

victoria williams - happy from happy come home cd 1987 geffen

Pokey LaFarge - Something in the Water (2015)

Mlada snaga American Roots muzike veselo svinguje na svom ovogodišnjem izdanju. Iako rođen 1983 zvuči kao da se teleportovao iz pedesetih godina prošlog veka ili iz još ranijeg perioda. Nije mnogo originalno ali je živahno, dopadljivo i instant popravlja raspoloženje. Više od toga nam i ne treba u ova tmurna vremena!

Pokey LaFarge - "Something in the Water"

Pokey LaFarge - "Something in the Water"

Alabama Shakes - Sound & Color (2015)

Verovatno ne bih pisao recenziju drugog albuma grupe Alabama Shakes da me pre neki dan na mom last.fm profilu nije dočekalo pitanje mog dugogodišnjeg virtuelnog prijatelja i gurua za garažni rock BuckSooza: Čet’ri zvezdice? Znao sam da se to odnosi na moju ocenu datu im na sajtu Rate Your Music na kome redovno ocenjujem ono što preslušam. Ja sam mu odgovorio ovako: Pa kol'ko bi ti da im dam? Znaš moje kriterijume. Pola godišnje produkcije dobije 3,5 a druga polovina 4. Oni baš odvratni dobiju 3. Najbolji te godine dobije 4.5. Alabama Shakes su mi u gornjoj polovini ove godine. Tebi nisu? On će meni ovako: Dvojka. Na staklenim nogama. Ja, ne budi lenj, odgovorih malo nabusito: Što li su ti se oni zamerili? Ja dvojku ne bih dao ni Midlakeu pa čak ni onim Punch Brothersima. (Onaj folirant) Kendrick Lamar mi je dobio 2.5, (dosadni a precenjeni) Matthew E. White 3! A Alabama Shakes! Malo su eksperimentisali? Udaljili se od obrazaca Percy Sledge-a? Pustili mašti na volju? To su im zamerke? A on meni, ni pet ni šest: Duplo je gori od prvog, pa ako si im tad dao 4 a zaslužili su najmanje toliko, šta sad nego 2. Taman da ostane mjesta za 3 ako se poprave, u šta ne vjerujem. A tu je i prostor da se ocijeni dalji pad. Čemu uopšte 5 ocjena ako su kod tebe svi između 3 i 4? A zamjeram im uklapanje u potpuno pogrešan kurs Kings of Leon i The Black Keys, pokušaj nadomještanja kvaliteta pjesama producentskim glupostima. Ukratko srozavanje iz analognog raja u ponore digitalnog pakla! Vidim ja, ne mogu tek tako, u par rečenica, da pobijem ove argumente, vreme mi je da se latim tastature i polako, sistematično, da izanaliziram stvari. Pa da vidimo ko je tu u pravu!

Uzmem ti prvo da preslušam prvi album. Dobar! Sve na svom mestu, svedeno, praktično nema nikakve produkcije, otelotvorenje garažne “less is more - what you see is what you get” estetike, bombonica za sladokusce BuckSoozove vrste. Što rekoše u nekoj recenziji: “album zvuči kao da se poslednjih četrdeset godina u muzici nije dogodilo ništa”. Žanrovski, nalazi se na onom lepom mestu gde se sastaju blues i soul i R&B u pred-MTV značenju a jedini koji ih tamo može propustiti je prvosveštenik te retke sekte Bobby “Blue” Bland, on je taj koji kaže: ti možeš, ti ne možeš! Te 2012 Brittany Howard je imala torbu punu izvanrednih pesama koje su se godinama ranije brusile i samooblikovale u svoje konačne i definitivne verzije i bend čija unutrašnja hemija nije dolazila u pitanje i nije imala ništa više. Ni zadatak da ispuni očekivanja, ni ego, ni velike planove za budućnost. Pretpostavljam da nije imala ni novca pa je snimala za male pare bez fancy producenta u skromnom studiju. Možda grešim, ali tako zvuči taj prvi album. Nama nesklonima digitalnim čudesima i širokim eksperimentima danas zvuči kao da zaslužuje i više od četiri zvezdice. BuckSooz vodi sa 1:0!

Ajmo na novi! Otvara ga naslovna Sound&Color. Zvuk je dobio na prostornosti i punoći ali već sa prvim taktovima vidim BuckSooza kako mu se diže kosa na glavi. Počinju digitalne kerefeke – veštačko produživanje dužine tona, eho, pa ulazi vokal, tu se situacija na trenutak popravlja dok ne počnu da sempluju sami sebe (ili bar tako zvuči!). Ipak, melodijska linija dobra ali nekako nedovršena. Pretapa se direktno u Don’t Wanna Fight koja bi podsećala na stvari sa prvog albuma da nije high-pitched pratećih vokala koji kao da su kopipejstovani sa poslednjeg The Black Keys albuma, tako nedragog BuckSoozu. Kod mene ovo može da prođe. Dunes već teže, iritira me napadna instrumentalna pratnja koja pristojnu soul numeru pretvara u nešto nedefinisano. Future People počinje skakutavom funky gitarom preko koje ide pištava elektronika a iznad svega toga Brittanynin vokal da bi se razvila u dijalog pevačice i benda, gde bend pritiska a pevačica pokušava da se odbrani ali ne uspeva baš. U svakom slučaju, zvuči futuristički. Kad pogledam u mrak, vidim BuckSooza kako likuje. Gimmie All Your Love počinje kao kakva izgubljena Al Greenova pesma koju presecaju agresivni vokalno-instrumentalni pasaži. Ako su mislili da time pokvare ugođaj, uspeli su. Drugi deo pesme kao da je sasvim druga pesma, i ritmički i melodijski. This Feeling me podsetio na moju ljubimicu sa dosta albuma ali samo jednim hitom, Macy Gray, što znači da mi se svidela ta pesma. Ne i BuckSoozu, ljigavo je to za njega. Guess Who je bržeg tempa, refren joj je slabiji deo i opet se tu kockice nisu baš idealno složile. BuckSooz ćuti, nije ga dotakla ova. The Greatest još brža, pratnja kao iz garaže, rock’n’roll je to, da se ne lažemo. Možda je ovo BuckSoozov favorit, ili bi bio, da nisu usrali u drugom delu sa nekakvim zviždukavim zvukom. Garažna psihodelija? Treći deo su opet čisti Velveti. Shoegaze je pesma srednjeg tempa, gitara reže sve vreme, vokal postojan bez naročitih egzibicija. Ova mi je možda najbolja do sada. I BuckSoozu je, koliko ga poznajem. Onda dolazi deseta pesma, Miss You, ali vredelo ju je čekati. Ova je ta od pre četrdeset, pedeset godina. Soul iz doba vrhunaca žanra. BuckSooz klima glavom, slaže se dakle. Gemini nas vraća u digitalnu sadašnjost. Sa akcentom na “digitalnu”. Ne prolazi ni kod mene a kamoli kod BuckSooza. Over My Head, još jedna pesma nastala u studiju, meni možda najprijatnija od svih sa produženim pulsirajućim tonovima kojih je pun ovaj album, čak i preplitanje vokala na kraju može da prođe. BuckSooz odrečno klima glavom. Moram da priznam, bio je u pravu. Mnogo je gori ovaj album nego prvi. Meni se ipak čini da je gori samo za jednu zvezdicu. Jedno je nesporno,  2:0 je za BuckSooza. Pobeda čista kao suza!

U čemu je problem ovog albuma? Pod jedan, to je takozvani sindrom drugog albuma. Naročito kad je prvi prodat u preko milion primeraka. I kad je tako dobar. Očekivanja su velika, i publike i samih izvođača. Kopirati formula koja dobija vodi samo na dole. Sporo ali neumoljivo. Promena je neophodna ali je poželjno da bude postepena. I da ne ide u bezbroj pravaca. Kod ovog albuma to nije slučaj. Mogu da navedem bar četiri različita direktna uticaja na ovaj album: njihov prvi album se čuje na nekoliko pesama sa ovog, uticaj zlatne ere soula oseća se na skoro svim pesmama, uticaj Bristolskog zvuka iz devedesetih (Portishead, Tricky, Massive Attack), pa i manje očigledan, ali u mojim mislima vrlo prisutan, uticaj grupe Fugees ako ništa drugo a ono zbog velikog upliva studijskih trikova na muziku. Nisam siguran da je put koji su odabrali najbolji za njih. Previše je tu eksperimentisanja (i to ne baš uspelog) da bi zadržali mainstream publiku koju su privukli prvim albumom a premalo dobrih pesama koje bi to eksperimentisanje mogle da podnesu. O zadržavanju žanrovskih puritanaca bi BuckSooz mogao više da im kaže. Ne bi im se baš svidelo to što bi im rekao!

Emilyn Brodski - Eats Her Feelings (2015)

Dodala me na twitteru ova Emilyn Brodsky. Odem da je čekiram na bandcampu kad tamo dva albuma! Prvi, Emilyn Brodsky's Greatest Tits nisam još ispitao, drugi, Emilyn Brodsky Eats Her Feelings upravo slušam. Pravi njujorški kantautorski album: duhovit, street-smart i naravno, udaljen kolikogod je moguće od kantrija, folka i drugih ruralnih muzičkih formi. Bliži je Broadwayu nego CBGB-ju. Pa ko voli nek izvoli!

Emilyn Brodsky Eats Her Feelings, by Emilyn Brodsky

21 track album

Blueflint - Stories From Home (2015)

Blueflint - engleska ženski duo koji je ugradio tradicionalni folk u svoje lepe tople pop pesme tako da se skoro uopšte ne primećuje. Album Stories From Home povremeno pada ali se generalno dobro drži. Prijatno vam slušanje

Blueflint : This Is a Story

Shot & Edited by Colin Usher of Coffee With A Lidwww.coffeewithalid.co.uk The uplifting and anthemic 'This Is A Story' is a beautifully candid account of fa.