Predrasude su gadna stvar.
Utuvite nešto sebi u glavu, ili vam neko drugi usadi neko verovanje, mišljenje
ili neki stav i vi ga se posle držite kao pijan plota. Koliko god vam
dobronamerni pokušavali doći do mozga i pokazati vam i dokazati da niste u pravu,
vi se ne date. Tako sam ja zacementirao u svojoj glavi uverenje da elektronska
muzika ne može da emituje nikakva humana osećanja, da se uz njenu pomoć ne može
opevati ni srcebol ni tugomora niti bilo šta slično. Bilo je i ranije nekih
naznaka da nisam u pravu, Sharon Van Etten, Grouper…, ali sve sam to smatrao
izuzecima koji potvrđuju pravilo. Trebalo je da sa dalekog Novog Zelanda preko
Melbournea, Australija dođe do mog playera Sarah Mary Chadwick da mi pokaže da
se blues može svirati i elektronskim instrumentima, to jest da poenta bluesa
nije u tome čime se izvodi, niti kakvu muzičku formu ima već je u tome da autor
iskaže svoja nepatvorena stanja/osećanja.
Ovo je Sarin drugi album.
Prvi, Eating For Two, album o onom turobnom
nepodnošljivom raspoloženju kada ti neko očajnički i neizdrživo nedostaje je takođe
dobar (iako prilično jednoličan) i davao je naznake da se od nje mogu očekivati
lepe stvari ali sigurno od mene nije mogao napraviti konvertita i da sam ga
slušao pre drugog jer je bio odsviran isključivo na električnoj gitari a ne na
elektronskim instrumentima.
U 9 Classic Tracks se
gitara samo sporadično čuje i to iz drugog plana. Preovlađuju zvučni pejzaži
kreirani klavijaturama i diskretnom ritam mašinom ali zvučnom slikom očigledno
dominira Sarin glas, nežan, tužan, ranjiv, melanholičan. Otvara sa Ask Walt sa, kako sama kaže,
referencama na Walt Whitmana čoveka koji ima sve odgovore i njegovo remek-delo
Leaves of Grass. Samo klavijature je tu prate da bi se u Am I Worth It priključila i drum-machine. Emituje očaj koji kao da
svojim intenzitetom izaziva srčanu aritmiju.
I’m God, I’m Fate ima konstantni vokalni loop sa ehom, ponavlja se jedna
rečenica, valjda poruka od svevišnjeg, a klavijature zvuče kao crkvene orgulje
(ili kako ja zamišljam da zvuče crkvene orgulje!). Lying Down je nežna, spora i nostalgična. A struggle deep/ a toil
long/ sometimes you speak/ and sometimes cry till dawn. There is no
silver-lining here/ but there is love/ and thats all I hold dear. Suprotno od
onoga što je govorila moja baba „ko zna zašto je to dobro!“ kad se dogodi nešto
strašno loše. Kod Sarah Mary nema mnogo nade, ali joj je bar ostala ljubav.
Taman da lakše pati. Same Old Fire
je moja omiljena stvar sa albuma i već sada mogu reći da ulazi u mojih top 100
najtužnijih pesama. I’m tired of the same old stories/ I’m tired of telling the
same old lies/I’m tired of feeling the same old burns from wandering through
the same old fires/. I’m Back Where I
Was je valjda o tome da čovek u životu pravi uvek iste jebene greške, da se
nikad ne opameti. Možda i nije o tome ali meni se tako čini. Aquarius Gemini je malo življa za bar
po standardima koje je Sarah Jane postavila, ljubavna je, autorica se zaljubila
ali po opštem utisku koji ostavlja, ni ova ljubav joj se nije baš posrećila. I’m Like an Apple With No Skin. Ja sam
kao oljuštena jabuka koja je potamnela. Znači, o ranjivosti i o tome da neke
rane ne zarastaju. Samo se površnom posmatraču čini da zarastaju. Until The Grave je o večnoj ljubavi
pretpostavljam, kao neka spiritual mantra. You
Said I’m Buying je, koliko uspevam da razaberem tekst, o raskidu. I opet je
to tužna pesma očajnika, pomalo košmarna. Da li se ovoj devojci ikada išta lepo
dogodilo? U Rain It Down On Me
košmar prestaje i Sarah Mary se vraća u svoju zonu komfora u kojoj caruju tuga,
očaj i beznađe.
Kada bih opisivao ovaj
album slikarskim žargonom rekao bih da Sarah Mary Chadwick koristi tehniku
širokih poteza i paletu zagasitih tonova da bi dočarala tugu i beznađe u svom
emotivnom životu. Ova slikarska analogija nije slučajna pošto se ona bavi i
slikarstvom. Međutim, ako pogledate njene akvarele (ovde) videćete da su oni u potpunom kontrastu
i sa mojim opisom (što i nije toliko bitno) i sa njenom muzikom. Oni su živih,
drečećih boja i vrlo eksplicitni, toliko da bi ih ljudi krutih moralnih nazora nazvali
pornografskim. Uostalom, pogledajte omot albuma (koji su Spotify i iTunes
cenzurisali) pa će vam biti jasno o čemu pričam. Ta bipolarnost je samo
naizgled kontradiktorna. I jedan i drugi pristup je ogoljavanje do kosti, što
bi rekli. Do bola.
Način na koji je opisan
ovaj album mogao bi da odbije potencijalnog slušaoca. Iako je opšeprisutna
melanholija pesme su prilično raznovrsne (za razliku od onih sa njenog prvog
albuma) tako da ne morate da se bojite da će biti mnogo dosadno dok ga budete
slušali. Moraće ipak da bude noć. I moraćete da budete sami, ali ne sami u
smislu prisustva nekog drugog. Moraćete da budete napušteni od osobe koju
neizmerno volite. Tada i samo tada ćete ovaj album doživeti na pravi način.
No comments:
Post a Comment