Meni se ovaj tip koga svi nešto veličaju, pravo da vam kažem, uopšte ne sviđa. Ovo je mešavina svega i svačega, od nekakvog "smooth" soula, preko uštrojenog rokenrola sa pratećim vokalima koji su loša parodija na one koje je Joe Cocker vodio na Mad Dogs & Englishmen turneju do singersongrajteraja koga porede sa Randy Newmanovim a hiljadama milja je daleko od tog kvaliteta..."Come sit next to me, the air is fine, don't you feel good tonight" pustio je mašti na volju u pesmi Vision nadareni Matthew. Kakav bre Randy Newman, Šekspir je to!
Matthew E. White - Rock & Roll Is Cold (Official Video)Pre-order “Fresh Blood” and receive ‘Rock & Roll Is Cold’ and ‘Tranquility’ now: iTunes -http://smarturl.it/FreshBloodiTunes Domino - http://sma...
Postmoderni indie-folk Erica Chenauxa sa njegovog ovogodišnjeg albuma Skullsplitter nije za svakoga, ali oni hipersenzibilni bez predrasuda koji se upuste u slušalačku avanturu bi mogli da nađu nešto za sebe. Priložena pesma je jedna od "normalnijih" na albumu. Srećno!
Savremeni blues izgleda kao muzika koja je
dostigla svoje limite pa je gurnuta u fioku iz koje ga po potrebi izvlači svako
kome to padne na pamet da bi ga iskoristio za svoje efemerne ciljeve. Najčešće
postaje utočište nekreativnih virtuoznih instrumentalista koji demonstriraju
svoju veštinu beskrajnim soliranjem u okviru klasične „dvanaestice“ sa tekstovima
čija maštovitost dostiže vrhunac pominjanjem reči „mojo“, „broom“, „rooster“
ili „honey“. Poslušajte bilo koji album današnjih mainstream blues izvođača pa
će vam biti jasno o čemu pričam.
Izuzeci koji potvrđuju gornju konstataciju
su pre svega izvođači koji sviraju blues van Amerike, a meni su najbliži ovi iz
regije sa čijim sam radom najbolje upoznat, kao što su Bebe Na Vole ili
Mylutin. O njima će biti reči drugom prilikom, ovde ću govoriti o jednom od
izuzetaka iz USA. Radi se, precizno rečeno, o ad hoc grupi sastavljenoj od
članova North Mississippi Allstars iz grada Hernando, država Mississippi i
Anders Osbornea iz New Orleansa, Louisiana. Znate da su North Mississippi Allstars
bend sinova legendarnog producenta iz Memphisa Jim Dickinsona, Luthera i
Codyja. Anders Osborne je rođeni Šved koji se pre 30 godina naselio u New
Orleansu i od tada taj grad naziva svojim domom. Tu se proslavio kao najbolji
gitarista (treći put za redom u izboru OffBeat Magazinea iz New Orleansa) dok
se u Nashvilleu proslavio kao country songwriter koji ima čak i No.1 na
američkoj country listi za Tim McGrowa sa „Watch the Wind Blow By“. Pevanje mu
takođe nije strano, ima posebnu nostalgičnu boju glasa kao stvorenu za blues.
Znači, tri u jedan par excellence. Skupila se, dakle, ova ekipa u Dockside
studiju u Louisiani i za celih 4 (i slovima: četiri) dana iskomponovala,
odsvirala i snimila album Freedom & Dreams koga je producirao, ni manje ni
više, legendarni Mark Howard. Pa da vidimo šta smo to od njih dobili.
Prva pesma Away, Way Too Long je već počela kada su uključili snimanje pa
izgleda kao da sam početak nije snimljen. Nije to slučajno, odmah nam daju do
znanja da ne pokušavaju da snime epohalni album koji će harati godišnjim
listama najboljih albuma, naprotiv, NMA žele da, kako i sami naglašavaju u
press materijalu, daju groove i pratnju Andersu Osborneu da ovaj može opušteno
da iskaže svoj svirački, pevački i kompozitorski talenat i da se svi zajedno
usput dobro zabave. Pesma zvuči kao da je davno izgubljen snimak sa Exile On
Main Street sessiona Rolling Stonesa. Sledi Back
Together, spori južnjački blues-rock iz laboratorije Lynyrd Skynyrda, pa Lonely Love, koji počinje kao još jedan
spori blues ali se nastavlja kao gitarski eksperiment koji vuče na elektroniku.
Dyin’ Days je pesma sa šmekom New
Orleansa i udaraljkama umesto bubnjeva gde solo na gitari unisono prati
melodiju pevanja koja se najviše udaljila od bluesa, više od bilo koje druge
pesme sa ovog albuma. Shining (Spacedust)
ima metriku i vokalno fraziranje kao kod Dylanovih pesama, zato mi je jedna od
najdražih na albumu. Brush Up Against You
je up-tempo blues sa poprilično funky ritam sekcijom i grubljim vokalom. Annabel je još jedan slow blues izveden
u country maniru, znači još jedan favorit. Katrina,
valjda pesma o uraganu koji je potpuno devastirao New Orleans pre nekoliko
godina počinje zloslutnim bubnjevima koji se čuju svega nekoliko sekundi da bi
odmah ušla u mirne vode da mirnije ne mogu biti a i dvosmisleni tekst počinje
sve više da liči na ljubavni „Oh, Katrina, šta si mi uradila, ostavila si me
samog u mraku…vukla si me i gurala, i srce mi slomila…“. Možda je uragan, ali
pre će biti neka devojka. Kings and
Peasants počinje pojanjem koje kao da dolazi iz neke srednjovekovne crkve a
govori o kraljevima i seljacima koji tiho nose svoje oružje, o buntovnicima sa
dobrim razlogom koji se bora za svoju slobodu i svoje snove, to je pesma sa
najambicioznijim tekstom, i najvećom unutrašnjom tenzijom. Možda je ovo pravo
mesto da pomenem da je jedan od najvećij kvaliteta ovog albuma gitarski rad
dvojice trenutno najboljih južnjačkih gitarista. Neverovatno je koliko su
Luther Dickinson i Anders Osborne odmereni i, možda je ovo najbolji izraz,
samozatajni, u svojoj svirci. I tamo gde
bi se ogromna većina njihovih kolega upustila u ego-tripove i egzibicionizam
oni ostaju krajnje škrti u soliranju i izuzetno se dobro dopunjavaju. To se
zove dobar ukus, a možete se uveriti da ga poseduju i u sledećoj stvari, Many Wise Man. Poslednja stvar je Junco Parda, obrada stare pesme Junco
Partner James Waynesa iz 1951. godine koja vam je verovatno poznata u izvođenju
grupe Clash ili nekog od mnogobrojnih drugih obrađivača. To je, kako je Dr.John
nekada davno objasnio, himna džankija, svodnika, kurvi i džeparoša iz New
Orleansa koja je u originalnom i većini drugih izvođenja pevana na rekao bih
drzak i izazivački način, dok je ova verzija više melanholično pokajnička.
Odličan završetak dobre ploče.
Posle više preslušavanja čini mi se, na
kraju krajeva, da je ovo (iako verujem da to učesnicima nije bilo ni na kraj
pameti) najbolji od mnogih hommagea datih nedavno preminulom J.J.Caleu. To je
otprilike ta laid-back muzika koja zauzima onaj deo muzičkog spektra gde se
dodiruju blues, folk i country, dovoljno nepretenciozna da može biti zvučna
kulisa pri obavljanju neke drage vam aktivnosti, ali dovoljno dobra da ukoliko
se rešite da joj posvetite pažnju budete bogato nagrađeni. Sasvim se lepo
uklapa u North Mississippi Allstars agendu primitivnog modernizma (ne mešati sa
novim primitivizmom!) jer je snimljen, kao što već rekoh, za svega četiri dana
potpuno spontano bez ikakvih dorađivanja u studiju što se sasvim lepo može
čuti, plus savremeni pročišćeni pristup tradicionalnim muzičkim žanrovima (blues,
folk, country) koji su poslednjih decenija često zloupotrebljavani do
dekadencije. Da li je ovaj album samo eksces ili ponovno rođenje bluesa koji se
vraća svojoj suštini – spontanosti, jednostavnosti i osećajnosti? Vi recite!
