Sam France i Jonathan Rado, momci iz doline zečeva (Conejo
Valley) iz Westlake Villagea, LA, budući
da su iz jedne od najbogatijih naseobina u Kaliforniji a samim tim i u svetu,
nisu morali da razmišljaju o egzistencijalnim problemima, već su od ranog
detinjstva mogli da puste mašti na volju i da se slobodno igraju. Igre su im,
kako se priča, bile prilično bučne, pa se teta
Mariel Hemigway prilično ljutila kad im bejzbol loptica uleti u njeno dvorište
a gosn Hulk Hogana je obuzimao gnev pravednika kada mu poremete popodnevnu
dremku. Umeli su oni da budu i zlatna lepo vaspitana deca koja su uz visoku
napojnicu išli po cigarete Charlieu Sheenu kad ovaj dođe u posetu ocu ili kad
su sa svojim ortakom Treyom, sinom Willa Smitha, izigravali bejbisitere
Willovoj mlađoj dečici. OK, ovo je prilično slobodna interpretacija dostupnih
mi podataka, ali sve bi ovo mogla da bude istina, jer su ti ljudi, kao i mnogi
drugi celebrities, bili okruženje u kojem su odrastala naša dva dečaka. France i Rado su, ko zna zašto, za svoju
omiljenu igračku odabrali muziku. Srećom, ispostavilo se da su talentovani (jer to što su bogati ne znači da nisu
talentovani), pa su posle više EP samizdata bili primećeni od industrije i 2012
izdali svoj prvenac Take The Kids Off Broadway. Taj album dekonstruiše
psihodelični rock šezdesetih i ponovo ga sastavlja, ali malo pomereno (krivo
srastanje, rekao bi Johnny Štulić) uz povremeno ubacivanje citata iz glam rocka,
soula i …you name it! Pop elementi su sveprisutni, ali nikad dovedeni u potpuni
sklad, pa im pamtljiva pop pesma stalno izmiče. Tek na drugom albumu uspevaju
da je dosegnu u vidu meni najbolje pesme 2013 godine “San Francisco” koja se
nalazi na njihovom do sada najboljem albumu We are the 21th Century Ambassadors
of Peace & Magic. Ovaj album pokazuje njihovu naslušanost, eklektičnost.
Pokazuju i njihovu nesumnjivu inteligenciju da sve te uticaje spakuju u
subliminalne nivoe pesme tako da se i nama koji imamo skoro pedesetogodišnje
slušalačko iskustvo to svidi. To je album koji zvuči sveže i moderno, a opet, u
svojim podzemnim tokovima šlepuje celu istoriju rokenrola.
Novi album, “…And Star Power” je korak nazad za njih. To je jedan od
onih duplih albuma, kakvih ima u istoriji rock muzike, kada među članovima
grupe dođe do “kreativnih razlika” što je samo eufemizam za međusobno vađenje
očiju i razbijanje noseva a posledica toga je, ako se izbegne raspad, obično
sloboda da svaki član grupe može da na ploču stavi sve što želi. Pri tom, ostali, zbog poremećenih
međuljudskih odnosa, nemaju pravo da se bune. Prva posledica takvog pristupa je
to što se umesto običnog albuma, kakav bi bio da je postojala selekcija pesama,
objavljuje dupli. Druga posledica je da takav album nema jednu ideju vodilju,
već svako vuče na svoju stranu. Treće, dobra pesma je u tim slučajevima više
eksces nego pravilo. To mi liči na primordijalni bouillon praokeana u kome se
esencijalne amino kiseline spajaju na najrazličitije načine da bi samo jedna
ili dve od milijardi kombinacija dale život, sve ostale ostaju u toj kaši. Ovde
ipak, u kaši od 16 pesama sa prvog i 8 sa drugog Cda, može se napabirčiti i
više od nekoliko pogodaka, posebno na prvom, drugi je više eksperimentalan. Ugođaj
je veoma sličan kao pri preslušavanju The Flaming Lips albuma Yoshimi Battles
Pink Robots, smenjuju se eksperimentalni delovi sa zaraznim pop pesmama, s tim
što je kod Foxygena eksperiment malo produžen pa se proteže na skoro ceo drugi
CD a i sveukupni kvalitet je niži. Na prvoj strani albuma, posle uvodnih
zvukova i uzvika već druga pesma prvog dela nazvanog The Hits opravdava taj naziv.
Simpatična “How Can You Really”
nas vodi u šezdesete godine, u prvu inkarnacija brit-popa. U istom štimungu
nastavljamo i u trećoj, za mene boljoj “Coulda Been My Love”. Onda opet krčanje
i menjanje stanica (to se zove eksperiment!) kao uvod u kotrljajuću “Cosmic
Vibrations” otpevanu naizmenično baritonom i tenorom koja “raste” kako se
približava kraju da bi se survala u nežnu baladu You & I, jedan od lepših
trenutaka na ovom albumu. Onda počinje drugi deo prve strane Star Power Suite
koji se sastoji od četiri dela, kao pandan one prve četiri pesme sa Yoshimija, ali
ove “Star Power I, II, III i IV” su znatno inferiornije i komotno možete da ih preskočite,
osim trećeg dela “What are We Good For”, koja je bizarna kombinacija Lou
Reedovskog uvodnog dela i funka sedamdesetih tipa Tower of Power i vredi ga
čuti. Na drugoj strani nazvanoj The Paranoid Side ima nekoliko interesantnih
momenata, recimo pesma I Don’t Have Anything/The Gate, pa “666” koja (kao da)
je snimljena naopako, kao ono kada su sedamdesetih konzervativna udruženja
građana, da bi dokazali da je rock’n’roll đavolska muzika, puštala trake sa
muzikom Black Sabbatha i Led Zeppelina naopačke tražeći tajne poruke. Cannibal
Holocaust, koja počinje kao bluesy balada pomalo GreenOnRedovskog ugođaja a
završava se skoro kao remake Baby Love od Supremesa je pesma koja najbolje pokazuje
shizofrenost The Paranoid Sidea. Treća strana indikativnog imena Scream:
Journey Through Hell te na većini od svojih šest pesama stvarno natera da
vrištiš od muke ali ti par puta izazove osmeh, kao kada začuješ Bo Diddleyevski
riff negde na 1:01 pesme “Can’t Contextualize My Mind”, ili kada ti “Brooklyn
Police Station” kad čuješ povremene krike više zaliči na neku našu policijsku
stanicu. Jedina normalna pesma na ovoj strani je The Game, dreamy pop balada
koja je, da je završena, trebala biti u onom The Hits delu. Poslednja, četvrta
strana, imenom Hang on to Love sadrži samo dve pesme: “Everyone Needs Love” i
“Hang” od kojih je ova druga možda i najbolja na albumu.
Kad se sve sabere mogu da kažem da ovi momci poseduju nesporni talenat, ali
su ovoga puta omanuli u selekciji. Da su umesto dvadesetčetiri, na album
stavili deset pesama, a i tih deset da su prethodno doradili i brojne korišćene
citate učinili manje očiglednim, ovo bi bio jedan od boljih albuma ovogodišnje
produkcije. Ovako, sve ostaje nedorečeno, rasplinuto i konfuzno, bez jasne
ideje vodilje.
