Kada uporedimo ovogodišnji album grupe The
Sonics „This Is the Sonics“ sa prva tri nihova albuma izdata u periodu 1965-67,
a među njima je razmak od čak 48 godina, primetićemo razlike, ali one su
minimalne. Nedostaju dva od pet originalnih članova (živi su, samo nisu više
sposobni za turneje) i uglavnom nedostaje ona sh-boom-doo-wop komponenta
njihovog rocka iz šezdesetih. Ostala je ona R&B komponenta i prepoznatljivo
rockersko pevanje Gerry Roslieja, koji ima sedamdesetjednu godinu, ali mu glas
nije ostario ni za mrvicu. Tu je i Larry Parypa - gitara i Rob Lind - sax, koji
praše istom žestinom kao nekad. Energija nepromenjena, slava najžešćeg benda
šezdesetih nije izbledela iako danas ima mnogo više slično energičnih nego
onda. Kompozicija albuma tipa „malo originala, malo covera“ al’ da se mnogo ne
razlikuju je ostala ista, dužina od pola sata i kusur takođe. Stalno mi je u
glavi ona Canetova (Partibrejkers) „biti isti, poseban, slobodan, samo svoj“.
Kad je već tako, hajde da to malo analiziramo: da su isti, isti su, da su
posebni, jesu, jer ako se za pedeset godina skoro uopšte ne promeniš, stvarno
si poseban. Za ljude koji toliko dugo istrajavaju u onome što rade, a što im
nije donelo neku veliku materijalnu korist može se svakako reći da su slobodni.
Nisu podlegli nikakvim kompromisima, znači, ostali su svoji. Canetov ideal su,
kao što vidimo, The Sonics ispunili u potpunosti!
Ne bih analizirao pesmu po pesmu jer to u
garage rocku nije ni poželjno ni potrebno. Moram ipak reći da originali ne
zaostaju mnogo u odnosu na veoma dobro odabrane covere. Prvi je I Don’t Need NoDoctor iz 1966, pesma Nick Ashforda, Valerie Simpson i Jo Armsteada, koju je
prvi otpevao Ray Charles (kasnije i mnogi drugi). Ako ćemo upotrebiti politički
nekorektni humor kome su The Sonics prilično skloni, mogli bismo reći da je
originalna ritam sekcija odustala od snimanja ovog albuma jer nije mogla da se
identifikuje sa ovom pesmom. Gerry Roslie ovde zaista briljira, ’ladno je
nadmašio do sada najbolju verziju koju sam čuo, onu od grupe Humble Pie iz
sedamdesetih. Tu je i Leaving Here, pesma čuvenog kompozitorskog tima iz
Motowna Holland – Dozier – Holland, koju je originalno otpevao ovaj
drugopomenuti Holland, Eddie, tekstopisac tima, 1963. godine. Pesma koja se
ređe čuje, obrađivali su je The Who i Pearl Jam između ostalih. Treća obrada, Lookat Little Sister, R&B single Hank Ballarda an the Midnightersa iz 1959, je bar
meni jedan od vrhunaca ove ploče. Četvrta, obrada pesme engleske grupe The
Kinks The Hard Way, znatno brža od originala mi se baš za toliko koliko je brža
više sviđa. Ona je dokaz još jednog uticaja na garažni rock, a to je povratni
uticaj British Invasion (1964-66) bendova koji su u USA vratili ono što je
početkom šezdesetih u matici skoro zamrlo, a to je autentični rock’n’roll i
rhythm & blues ipak malo izmenjen ka popu. Poslednja, peta, You Can’t Judge The Book By It’s Cover, autora Willie Dixona, legendarnog gitariste, basiste i
kompozitora Chicago blues stila, je
poslednji single Bo Diddleya koji je dospeo na Billboardovu top listu davne
1962. godine. Bo Diddley, sa svojim karakterističnim ritmom, je inače jedan od
glavnih inspiratora većine garage rock grupa do dana današnjeg, tako da ne čudi
izbor ove pesme od The Sonicsa. Originali zaista ne zaostaju mnogo ni po
ugođaju, ni po tempu ni po kvalitetu. Littlerichardovska Bad Betty, furioznog
tempa, sa glissando pasažima, kojom otvaraju album mora se pomenuti, kao i rock’n’roll
numere kakve su Be a Woman i Spend the Night. Save the Planet pravi pomak u
odnosu na klišeizirane tekstove toliko svojstvene garažnom rocku, ali pomak ka
dole jer beži od clichea tako što upada u banalnosti tipa „spasi planetu jer je
jedina planeta koja ima pivo“. Duhovito? Možda u nižim razredima osnovne škole!
Pred kraj ćete čuti mog favorita sa ove ploče, pesmu Sugaree, otprašenu u
maniru rock’n’rolla iz pedesetih godina.
The Sonics su tradicionalisti neskloni
bilo kakvim promenama koje im, uostalom, njihovi pravoverni sledbenici nikada
ne bi oprostili. Kvalitet se kod takvih izvođača meri time koliko su svojim
ostvarenjem ostali verni kanonima žanra. Veliki plus za njih kod njihovih
fanova je recimo to što je ovaj album producent Jim Diamond (ex-Dirtbombs,
producirao prvi album White Stripesa) snimio u mono tehnici, jer tamo negde
1959. godine, kada su njihovi sugrađani iz gradića Tacoma, Washington, The (Fabulous) Wailers snimili prvi garage
rock album (da li je baš taj prvi ??), stereo nije bio uobičajeni način
snimanja ploča. I ostalo je u velikoj
meri verno njihovim radovima iz sredine šezdesetih kao i radovima ostalih
pripadnika prvog talasa garažnog rocka iz severozapadnih država USA kao što su legendarni
The Kingsmen, već pomenuti Wailers, The Bootmen i Paul Ravere & The
Raiders. Dakle, da zaključim. Tradicionalisti će biti oduševljeni ovim albumom,
modernisti ni najmanje. Moram da priznam da sam bliži ovim prvima. Valjda to
dolazi sa godinama!
