Prvi - Ok, pa drugi - comme ci comme ça , treći već je već teže išao i tako dalje i dalje što je duži niz njenih albuma sve manje mi se sviđaju. Ovaj poslednji je sasvim sigurno napredak u odnosu na prethodne ali i dalje je to na teritoriji među najneugodnijima za mene, na teritoriji pseudoklasične muzike začinjene elektronskim beatovima. Istina, kad čujem njene sledbenice Zolu Jesus ili Natalie Mering shvatim da je ona još uvek "keva" za njih. Kad bi se vratila u prirodno stanište Islandskih bendova, znate onu ambijentalnu muziku sa povremenim vapajima i kricima iz daljine koja, kako mi je ćerka koja je obišla Island uzduž i popreko pričala, savršeno korespondira sa pejzažem u kome nema ničega živog, ni biljaka ni životinja, možda bi mogla ponovo da mi se svidi!
Björk's new album: Vulnicura was surprise released by Björk on January 20th 2015, just one week after announcing it. Tracklist: 00:00 - 06:49 Stonemilker. 06...
Počevši od omota sa feminističkim motivom uvelog buketa cveća, ovo je od prvog do poslednjeg vriska iako naizgled ženski, u stvari album koji govori o prekretnici na kojoj se ova civilizacija nalazi. Ne manjka energije, ne manjka besa, ne manjka povišenih tonova. Neke se stvari moraju rešiti, moramo se svi skupa odlučiti u kom pravcu dalje ići. Rasprava je u toku a jebeš raspravu bez vike, oštrih reči i uvreda. I jebeš raspravu bez onih koje su je pre dvadesetak godina i pokrenule. Slušajući ove pesme dobijam utisak da su one jedan veliki plamen čiji vrhovi ližu i samo nebo. Morale su devojke iz Sleater Kinney ulice da se vrate baš sada. Da nam kažu da postoje samo dve opcije: sloboda ili smrt!
Još jedan od onih dečaka s gitarom kod
koga mi se, kad sam ga prvi put čuo, upalila crvena lampica. Biće od njega
nešto! To sam prvo pomislio posle preslušavanja EP-ja Tennessee Time sredinom
2010. godine. Sledeće što sam pomislio bilo je: čija li je ova pesma
Hummingbird kojom otvara EP? Posle bezuspešne google potrage za autorom,
shvatio sam da je pesma njegova! To je već bio ozbiljan pokazatelj da momka
treba pratiti jer pesma je odlična, a od onih „kako country pevač zamišlja
blues“ pesama koje često možemo čuti kod Dwight Yoakama i Randy Travisa recimo.
I ostale pesme sa Ep-ja su nadprosečnog kvaliteta, sporog do srednjeg tempa sa
tekstovima koji se ne udaljavaju od klasične country pesmarice, znači, od prve
do poslednje pete pesme teme su sledeće - čežnja, „front porch“ lenčarenje, stondiranje
korišćenjem supstanci, kućenje kuće sa ženom svog života i napuštanje poroka
zbog ljubavi. Ipak, sve je to kazano bez preterane patetike i odsvirano bez
ušećerennih aranžmana, meko ili čvršće, kako već sama pesma nalaže.
Prvi album
„Worried Man“ je izdao 2012. i na njemu nastavlja tamo gde je stao sa EP-jem. Okosnicu
benda čine izvanredni mladi instrumentalisti, najveće nade nešvilskih studija
Spencer Cullum Jr (pedal steel gitara i dobro) i Jeremy Fetzer, (solo gitara)
koji imaju svoj instrumentalni bend Steelismteško odredivog žanračija popularnost raste a u kome sam
Andrew svira akustičnu gitaru. Tematski okviri se nisu mnogo promenili u odnosu
na debitantski EP, i kao što ćete u daljem tekstu videti, neće se ni u
budućnosti promeniti. Jedino što bi se moglo zameriti ovom debitantskom ostvarenju
koje zvuči vrlo zrelo, kao nečiji peti ili deseti album je to što nedostaje
instant pamtljivih pesama što u country muzici nije beznačajna zamerka jer su u
njoj pojedinačne pesme ključ uspeha jednog autora. To je razlog što ovaj album,
odlično ocenjen od specijalizovanih usko žanrovskih portala, nije imao veći
imapact ni na country a kamoli na širu pop scenu.
Album o kome je ovde reč, „All These
Dreams“ kao da će imati istu sudbinu kao prethodni. Sa producentima Skylar
Wilsonom i Jordan Menningom čiji portfolio dobija na težini (radili sa Caitlin
Rose i Justin Townes Earleom) i svojim više nego kompetentnim pratećim bendom
još više je ispeglao zvuk, pevanje je takođe podigao na još viši nivo pa su ga
(čini mi se više zbog aranžmana) u Rolling Stone Countryju malo preterano
poredili sa Roy Orbisonom. Ipak, kad se sluša pesma za pesmom, koje su sve od
reda zanatski perfektne, natprosečnog kvaliteta, bode oči to što se ni jedna
posebno ne izdvaja, ne traži preslušavanja na repeat tako da mi je i dalje njegov nedostignuti vrhunac prvi EP sa
bar tri pesme koje u trenutku ostavljaju jaku impresiju na slušaoca. Zvuk
definišu Fetzerov Telecaster, Cullumov pedal steel i Combsov vokal, koji je
mekši nego na prethodnim izdanjima i postavljen je u zamišljenom trodimenzionalnom
prostoru malo iznad i malo ispred muzičke podloge, pa izgleda kao da lebdi.
Možda je takvo pozicioniranje vokala u produkciji zaslužno za ono poređenje sa
Orbisonom. Ako bih morao da izdvojim
pesme koje su mi se najviše svidele bile bi to Foolin’ koja je bržeg tempa i
možda zato izabrana kao single, pa Pearl, klasična country balada i Month of
Bad Habits, blues na country način. To će biti dovoljno za malo proširenje
kruga pratilaca, pa će Combs, kako mi se čini, nastaviti da polako ali sigurno
napreduje ka široj prepoznatljivosti. Da li će ikad izaći iz okvira country
žanra više će zavisiti od sreće nego od već sad dovoljnog kvaliteta. No,
videćemo!
Ovu recenziju posvećujem prvom, jedinom i
najboljem pravom country bendu sa ovih prostora osnovanom pre 33 godine na
inicijativu pokojnog Dražena Vrdoljaka 1982. godine, Plavoj travi zaborava
(Blue Grass of Oblivion). Za razliku od recimo Čehoslovačke, gde je krajem
šezdesetih godina, verovatno kao reakcija na invaziju trupa SSSRa postojao
čitav mali country pokret sa prekopiranim instrumentarijumom, odećom i pesmama
američkih kauboja čime su protivnici sovjetske intervencije želeli da nerviraju
svoje okupatore, u tadašnjoj Jugoslaviji je, kao i danas u zemljama nastalim
raspadom iste, carevao domaći country koji se odazivao na različita imena
(novokomponovana narodna muzika, cajke, narodnjaci, turbo-folk) i koga je bilo
više nego dovoljno da zadovolji sve niske strasti svojih građana pa im nije bio
potreban uvozni. Hoću da kažem da za razliku većine onih koji su govorili i
pisali o tome u našim medijima, bar onih iz rock millieua, mislim da je
američki country i naš turbo-folk u sociološkom smislu ista stvar. Do 90% i jednog i drugog se može komotno
označiti kičem neinteresantnim konzumentu koji ima ikakve estetske standarde.
Muzički se i jedan i drugi oslanjaju na tradicionalne oblike: u Americi na
valcer, polku i engleske folk napeve, kod nas na narodne pesme i plesove i
orijentalne ritmove (u istočnom delu
regiona). I jedan i drugi teže crossoveru sa pop muzikom tako što dodaju
elemente koji su trenutno u modi. Kada uspeju da postignu tu sintezu postaju
stvarno veliki u komercijalnom smislu. Ostalih 10% otpada na izvornu i autorsku
muziku (u Americi je taj odnos možda nešto povoljniji, i do 30:70). Najbolji
autori i izvođači iz ove grupe takođe uspevaju da naprave karijere, ali je to
mukotrpan put koji zahteva strpljiv, dugotrajan rad i istrajavanje na kvalitetu
bez pravljenja kompromisa. To bojim se čeka i Andrew Combsa, pomalo zanemarenog
junaka ovog teksta.
