Da li tu igraju ulogu kosmički zakoni, konstelacija zvezda, sudbina,
političke ili ekonomske okolnosti, sve to zajedno ili se jednostavno desi da se
u nekom trenutku srodne umetničke duše pojave na određenom mestu u određeno
vreme. Tako su kroz istoriju nastajali razni umetnički pokreti koji su manje
ili više uticali na oblikovanje ove naše civilizacije. Ono što se pre desetak
godina dogodilo u Philadelphiji, Pensylvania, neće imati sudbinski uticaj na
muziku poput onog koji je izazvala skoro simultana pojava punka u New Yorku i
Londonu sredinom sedamdesetih ili grunge scene u Seattleu početkom devedesetih,
već će samo ubrizgati svež vazduh u prilično posustalu i pomalo prevaziđenu
rock muziku. Neka viša sila je te, dvehiljadetreće iz Oaklanda, California,
dovukla u Philadelphiu Adama Granduciela a prvi čovek na koga je nabasao u
lokalnom parku u kome je dotični svirao gitaru bio je niko drugi do Kurt Vile. Ova dvojica su ubrzo formirali War On
Drugs i zajedno uradili prvi, po mnogima (na primer, po Žikici Simiću) najbolji
njihov album. Kakve to veze ima sa našim današnjim junakom, Steve Gunnom,
pitate se verovatno vi. E pa, dragi moji, sve ukazuje na to, iako nemam
egzaktnih potvrda, da je i Steve bio tu negde, jer Steve i Kurt su rođeni u
istom mestu, u Lansdowneu, pitoresknom predgrađu Philadelphije. Kako Lansdowne
ima 10.000 stanovnika, skoro je potpuno sigurno da su se poznavali i da su
zajedno svirali ili bar slušali jedan drugog. Kasnije će, kao što se zna, zaozbiljno
zasvirati zajedno u Kurt Vileovim Violatorsima. Slušajući War On Drugs,
naročito poslednji njihov album Lost in the Dream, može se čuti uticaj Steve
Gunna i to na strukturu njihovih pesama koja je daleki ali ipak jasno
prepoznatljiv odjek indijskih raga kompozicija. Ipak, od raga je ostao samo matriks, improvizovani deo je u blues ključu
i kod Steve Gunna i kod War On Drugs. Sve ovo pričam da bih podcrtao sopstvenu
na početku iznetu tezu o pravom mestu u pravom trenutku, kao i onu da ti ljudi
međusobno utiču jedni na druge i kroz tu razmenu kreiraju novi kvalitet.
Od albuma Way Out Weather a priori
nisam očekivao mnogo. Kako i bih kada me dugogodišnje iskustvo uči da od nekog
ko je počeo karijeru kao virtuoz na gitari teško možeš dobiti velikog
kantautora (uzmimo za primer Erica Claptona). Nakon višekratnog pažljivog
preslušavanja moram priznati da sam pogrešio. Možda Steve Gunn nije genijalni
singer/songwriter u tradicionalnom smislu te reči, ali je u svakom slučaju inovator
na polju rock muzike. Šta nam
novo donosi Steve Gunn na prilično učmalu i predvidljivu rock scenu?
On vrši
transkripciju principa kreiranja elektronske muzike (koja je očigledno postala
dominantni muzički obrazac u urbanoj omladinskoj subkulturi) na rock muziku i
time joj u stvari produžava život. Pre
nego što objasnim ovo, moram da definišem rock kao pretežno humano generisanu
muziku za razliku od elektronske muzike koja je pretežno kompjuterski
generisana. Da ne bude
zabune, čovek je taj koji kreira i jednu i drugu ali je prva analogna a druga
digitalna. Prvi princip elektronike je La Monte Youngovska repetitivnost koja
može i ne mora da uključuje (kod Gunna uglavnom ne uključuje, osim u pesmi
“Atmosphere”) minimalizam, drugi princip je postojanje matriksa (matematički
termin) kao muzičke podloge u kojoj svaki “instrument” ponavlja svoju deonicu.
Solo deonice ili vokalne melodijske linije lebde iznad matriksa uzimajući sebi
slobodu da “pokvare” te precizne proporcije preuzete iz elektronske muzike. Tu
se krije subverzivnost Steve Gunnove muzike, a ne sme se izgubiti iz vida da je
subverzivnost “conditio sine qua non” pravog rocka. Elektronska muzika je i
nastala kao fon postindustrijskog politički korektnog društva u kome je
frustriranost pojedinca usled nametnutih modela ponašanja zarad neugrožavanja
drugih tražila način za eliminaciju nagomilane negativne energije. Ritualne
višečasovne weekend seanse elektronske muzike koje učesnike dovode u stanje
transa svakako daju željeni rezultat, učesnici ostaju bez ikakve energije. Rock,
naprotiv, tera na razmišljanje a za razmišljanje je potrebna energija. Zbog
toga je Steve usporio ritam u odnosu na elektroniku, ubacio vokalne deonice sa
tekstovima koji te, ma kakvo značenje imali, prisiljavaju da ih slušaš i
analiziraš, znači da koristiš mozak. Ako još uvek čitate ovaj dozlaboga
pretenciozan tekst reći ću vam da ne mislim da je Steve Gunn sve ovo radio
svesno, on je kao i svaki pravi umetnik hipersenzibilan i kao takav “čita”
kodove vremena u kome živi i daje odgovore koji su uvek na liniji ljudskosti.
Pojedine pesme na ovom albumu neću isticati jer sve imaju istu strukturu, osim
donekle pesme “Drifter” koja najviše liči na tradicionalnu rock pesmu. One se
razlikuju po tempu, atmosferi i raspoloženju ili, kako bi to teoretičari
indijske klasične raga muzike rekli, po boji. Jer po njima, i samo navođenje
bilo koje karakteristike pesme je nepotrebna sugestija slušaocu koji bi trebao
sam da u svaku pesmu učita svoje značenje.
Neće ovaj album, kao ni albumi njegovih
gore pomenutih prijatelja i saradnika, spasti rock’n’roll ali će sigurno
privući određeni broj mladih ljudi, budućih “čuvara vatre” ove vrste muzike pa
i ovog načina života, uostalom.
