Alejandro Rose-Garcia mi je
na sebe prvi put skrenuo pažnju još sredinom 2011 i to na stranici bandcampa na
kojoj su po popularnosti sortirani albumi sa folk tagom. Ko ne bi primetio
ružan omot tada još uvek samo virtuelnog albuma “Roll the Bones” na kome je
čovek koji stoji pored klavira sa odvratnom maskom krave ili nekog sličnog
papkara na glavi. Ni umetničko ime koje je izabrao, Shakey Graves (bolje zvuči
ako se ne prevodi), nije takvo da vas mami da pritisnete “play”, ali sam bio
radoznao da saznam zašto se nedeljama i mesecima nalazi na prvom mestu, uvek
malo ispred benda mog sina, sa ništa manje rogobatnim imenom, Stray Dogga, i
njihovog prvog albuma Almost zbog koga sam i proveravao folk tag.
Kada sam na kraju ipak
kliknuo na to “play” dugme, nije da se baš srušio svet koji smo do tada
poznavali, ali bandcamp popularnost tog momka iz Austina, Texas mi je postala
jasnija. Jeste to alt-country, ali u njemu nema ni traga alt-countryja jednih
Jayhawksa na primer, jeste to folk, ali njegov folk je svetlosnim godinama
daleko od folka Woody Guthrieja, ima tu i bluesa, ali ono što se podrazumeva
pod bluesom nije ono što Shakey Graves izbacuje iz sebe. Kako bih opisao
njegovu muziku? Da pišem na engleskom rekao bih da ima “train kept a-rolling”
kvalitet što bi se moglo prevesti na većinu regionalnih jezika kao
“kotrljajući”, a to je onaj utisak da pesma ide napred, da se kreće. Ipak, nije
ritam taj koji preovlađuje u njegovoj muzici, preovlađuje melodija pevanja. Tu
je Shakey jak, to je jezičak na vagi koji će ga gurnuti prema gore. Gurnuće ga
i dobro osmišljen image stilizovanog hobo folkera sa fedora šeširom na glavi
ispod koga izviruje masna neuredna kosa, pantalonama sa tregerima i belom
atlet-majicom bez rukava. Skoro da se oseća, hajdemo benevolentno reći, miris.
Kaubojske čizme sa aplikacijama su obavezne kao što je obavezna i oprema one-man banda. Usna
harmonika sa nosačem za oko vrata, pohabana akustična gitara, daire i pedala za
kofer koji služi kao bas bubanj a po završenoj svirci ponovo dobija svoju
osnovnu namenu, u njega se potrpa sve ovo prethodno pomenuto, pa Shakey može
put pod noge, u sledeći grad. Za njega nema previše malog festivala da ne bi na
njega otišao niti ima previše zadimljene birtije u kojoj ne bi svirao.
Impresivna je kilometraža koju je prešao između prvog i drugog albuma koja je i
te kako uticala na povećanu “vidljivost” za medije, kako one online tako i
zemaljske. Njegovi youtube klipovi su dugo tavorili na ciframa od nekoliko
hiljada pregleda da bi u poslednje vreme naglo skočili na više stotina hiljada
do preko milion u jednom slučaju. Šta
će tek biti kada ovih dana nastupi na “Late night with Conan O’Brian”!
No, da se vratimo novom albumu
“And The War Came”. On je, za razliku od prvog koji je, kako je Shakey sam
rekao, sniman u raznim dnevnim sobama na sumnjivoj opremi, sniman u pravim studijima
sa pravim producentima što može, ali ne mora da
bude bitno. Za mene je važnije, bar u vrsti muzike kojom se Shakey Graves bavi,
da ne bude preobimnih producentskih zahvata, to jest važna je spontanost koja
se najbolje postiže snimanjem „iz prve“ uz dozvoljene naknadne manje
intervencije. Bolji kvalitet zvuka naravno ne smeta, naprotiv veoma prija, i
vrlo je uočljiv na drugom albumu u odnosu na prvi. Pesmu koja otvara album, po
mom mišljenju i najbolju na albumu, „Only Son“, bih svrstao u folk, Shakey je
peva i svira sam, ima se utisak da je a capella jer je glas potpuno izvučen u
prvi plan, ipak se u pozadini čuju gitara i udaraljke. Da je ceo album tog
kvaliteta verovatno bi bio jedan od albuma godine, no na žalost „Dearly
Departed“ (jedna od tri pesma na kojima deli vokalne deonice sa Esme Patterson
pevačicom grupe Paper Birds) i još više „The Perfect Parts“ ga odvlače ka nekakvom
indie folk-rocku gde se ni on a bogami ni njegovi obožavaoci ne osećaju baš
najprijatnije. Već u sledećoj, „Hard Wired“ je opet svoj na svome, one man band
u punom zaletu, ali ne za dugo. „Family and Genus“ su lejeri muzike lepo
upakovani u studiju sa distant vokalima koji možda dobro stoje Bon Iveru i
nastavljačima kojih je pun ku… na aktuelnoj muzičkoj sceni, ali poor Shakey
zvuči, zlonamerni bi rekli, k’o Neil Young na albumu „Trans“ (koji neki ljudi
doduše pokušavaju danas da revalorizuju
ali ćorava su to posla). Dobronamerni bi pak rekli da na toj pesmi zvuči kao
Jim White na albumu Drill a Hole in That Substrate and Tell Me What You See. Posle
nadira dolazi još jedan zenit u vidu kantroidne „Big Time Nashville Star“
ponovo sa Esme Patterson, pa „Pansy Waltz“ koja kao da je produkcijski sa prvog
albuma što počinje da izgleda kao kompliment, i skakutava „House of Winston“
gde najviše dolazi do izražaja Shakeyjev fingerpicking. „If Not For You“ je još
jedna gitaristička pesma sa dosta reverba, prilično mi zanimljiva. Ploču
zatvara takođe dobra „Call It Heaven“ treći put sa Esme, koja kao da je
„maznuta“ iz repartoara Shovels & Rope.
Kao što vidite, Shakey Graves nas je po sistemu
toplo-hladno bacao levo-desno po ograncima i ćorsokacima Amerikane kao da je
hteo da pokaže šta sve on može, pa je čak pravio iskorake u pravcu indie rocka
i elektronike. Na žalost, pošto slušalac nije fliper kuglica, doživljaj pri
preslušavanju ove ploče nije u saglasju sa talentom Shakey Gravesa. Treba mu
kao olakšavajuću okolnost uzeti to da, kako nas istorija rokenrola uči, drugi
album nekog autora i služi da ovaj ispita moguće pravce razvoja svoje muzike. Kontradiktoran
je i signal koji nam šalje omotom nove ploče (sterilan kao što je sterilna soba
za intenzivnu negu u kojoj izgleda rade na njemu prikazane četiri medicinske
sestre) koji kao da je rađen za neki kvazi alternativni synth pop bend sa 4AD
etikete. Nikako se ne uklapa u sliku o sebi samom koju je dosledno stvarao od
početka ozbiljne muzičke karijere (ima on i filmsku karijeru pod svojim pravim
imenom, ali to je druga priča). Da li je ovakav omot nagoveštaj modernijeg i
prijemčivijeg za publiku pravca kojim će krenuti, ili jednostavno nije obratio
pažnju? Verujem da je ono prvo, jer Shakey Graves nikako nije nepromišljen. Pre
će biti da će pokušati da osvoji nove teritorije bliske izvorištu sa koga je
krenuo ali sa daleko širom bazom publike, indie rock na primer. Ako sam u pravu
biće mi žao jer verujem da je Shakey Graves uz Andrewa Combsa najtalentovaniji
mladi američki autor/izvođač Amerikane i da bi na tom polju mogao da da
najviše.
Evo, poređenja radi, i prvog albuma, Roll the Bones, iz 2011 godine
