U vreme moje mladosti, sedamdesetih godina prošlog veka, pravi connoisseuri rock muzike, uglavnom okupljeni oko časopisa New Musical Express, su se prepoznavali po tome što za razliku od ogromne većine ostalih, nisu voleli Pink Floyd. I bili su apsolutno u pravu. Jedna od najprecenjenijih grupa u istoriji rokenrola ima svega nekoliko slušljivih albuma, pre svega onih sa Syd Barrettom, pa Wish You Were Here i Dark Side..I po ovoj listi se vidi da su albumi sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih tipa Ummagumma ili Atom Heart Mother kojima su stekli ogroman following na samom dnu njihovog kataloga koji baš i nije prepun remek dela. Meni su oduvek bili omraženi, istina malo manje nego grupe Yes i Genesis, pa sam negde posle albuma The Wall potpuno prestao da ih slušam. Ova recenzija je jedina koju sam ikad napisao a da nisam preslušao ni notu albuma o kome pišem. Zaista nemam ni dovoljno snage ni mazohizma u sebi da se nateram da slušam outtakeove nekog njihovog megadosadnog albuma iz osamdesetih. Pretencioznost, grandomanija i svemirska širina i rasplinutost koje su ih uvek pratile su, dok je Roger Waters bio član benda, bile obogaćene i društvenim angažmanom i nekakvim librettima na nivou srednjoškolsih pismenih zadataka. Paradoksalno, njegovim odlaskom su postali bolji jer su se oslobodili balasta kvazi intelektualizma koji je toliko privlačio njihove sledbenike. The Endless River i jeste, koliko čujem, skoro ambijentalni album pa bi možda i mogao da posluži, što reče Brian Eno, kao muzika za liftove ili aerodrome. Ako me neko zatvori u lift i pusti mi ga, možda ga i preslušam!
No comments:
Post a Comment