Torche – Restarter (2015)

Još od trenutka kada je hard rock operisan od bluesa (što se poklapa sa trenutkom kada Zeppelini ostajući u classic rock žanru predaju štafetu Sabbathima kao lučonošama novog žanra – heavy metala), znači, negde od sredine sedamdesetih, nisam više od jedanput čuo nijedan metal album. I onda, bup, pravo na Torche. Teški ko crna zemlja, neumoljivi kao strašni sud, bučni kao železnička kompozicija koja razdrndanom prugom Beograd – Bar juri brzinom od 30 kilometara na sat (ipak je to stoner rock a ne nekakav speed metal). Rodonačelnici stoner rocka Black Sabbath zvuče kao mala dečica prema njima, sve je kod Torche glasnije, teže i intenzivnije. Kao da si preko Master of Reality Black Sabbatha nasnimio Metal Machine Music od Lou Reeda i sve to amplifikovao do maksimuma. Heavy Metal meets Industrial! Njihovu poetiku ne mogu da dokučim, nekakva negativna utopija (...Terror wake up… u uvodnoj Annihilator Affair) izrečena zapovednim načinom (Autoritarizam? Militarizam? Autoritarizam militarističkog tipa?). Nije to toliko bitno kod metal bendova, reči samo podcrtavaju tu volju za moć. Gaze ovi momci sve pred sobom, ne jebu živu silu! Suptilna dušica kakva je moja na početku nikako nije mogla da se primi na ovo, ali gle čuda, posle par slušanja i u meni se budi dobro skriveni macho, i ja bih voleo da tlačim, kinjim i maltretiram, i ja bih da gazim sve pred sobom. Zadnjim ostacima razuma ipak se otrgnem od nečastivog (jer to je bio nečastivi) i vratim se u svoj plašljivi srednjeklasni životčić. Ipak odoleh iskušenju na kraju ali dobri su Torche, dlaka je falila da me restartuju!