Samantha Fish – Wild Heart (2015)

Među blues puristima dosta rasprostranjeno mišljenje da blues ne može u potpunosti usvojiti belac, a pogotovo bela žena, po ko zna koji put opovrgava ova dvadesetpetogodišnjakinja iz Kansas Cityja. Iako je zlatno doba bluesa odavno prošlo (skoro sve značajne blues pesme nastale su između 1920 i 1960 godine), povremeno se (doduše, sve ređe) pojavi neko ko nas svojom muzikom vrati u to zlatno doba. Mene je Sam Fish začarala izvođenjem blues klasika „I Put A Spell On You“ Screamin’ Jay Hawkinsa na snimku sa North Atlantic Blues Festivala koji se održava u Rocklandu, država Maine, začarala me toliko da sam tu pesmu više od nekoliko puta uzastopno preslušao, pa sam onda tu noć dokrajčio na njenom YouTube kanalu i to me je ponukalo da sutradan, odmoran i čio, potražim njena studijska izdanja. Izdala je od 2011 do 2015 godine  (računajući i ovaj) tri studijska albuma plus onaj sa koleginicama Cassie Taylor i Dani Wilde.

Prva dva, Runaway (2011, Ruf Records) i Black Wind Howlin’ (2013, Ruf Records) iako sadrže veoma dobar autorski materijal savršeno jasno pokazuju odakle Samantha crpi inspiraciju – gitaru je učila slušajući Stevie Ray Vaughana i Keith Richardsa, a stav je preuzela od Sheryl Crow. Kao što ćemo videti u daljem tekstu, kopa ona i dublje u potrazi za inspiracijom. Za razliku od Ane Popović koja se krenuvši od bluesa obrela u vodama fusiona sa funkom, rockom i soulom i polako postaje mainstream, Samantha je krenula potpuno suprotnim putem – ka Delta bluesu i roots muzici. Već na drugom albumu blues čistunci su joj zamerali previše countryja koga ja, iskreno, na tom albumu jedva da primećujem, dok je treći jasan iskorak ka roots žanru. Već izbor producenta je dokaz – na prva dva bio je to Mike Zito, klasični bluzer, na trećem je to Luther Dickinson iz North Mississippi Allstars koji iako takođe bluzer par excellance više naginje roots muzici.

Već prva stvar na Wild Heart albumu, Roadrunner, počinje kao nekakav country napev, zadihani srednji deo pesme lepo dočarava „on the road“ feeling, u stilu juhuuu, idemo na put. Place To Fall je spora blues balada začinjena pratećim vokalima poznatih gospel  pevačica Shontelle Norman-Beatty i njene sestre Risse Norman koji i ovu pesmu malo pomeraju iz obrazaca žanra (trivia: koristile su isti mikrofon u Royal and Ardent Studiju u Memphisu, Tennessee, kojim je Al Green otpevao sve svoje najveće hitove). Blame It On The Moon je opet blues srednjeg tempa sa prizvukom countryja. Sledeća, Highway’s Holding Me Now priziva Lynyrd Skynyrd, južnjački rock je u pitanju. Go Home je jedan od ličnih favorita gde ponovo briljiraju sestre Norman a Samantha vrlo uživljeno i proživljeno peva ovu pesmu. Diskretna pratnja Luthera Dickinsona mnogo doprinosi ukupnom ugođaju. Prvin od dva covera, Jim Lee Blues Pt.1 Charley Pattona je potvrda onoga što sam ranije nagovestio – stigla je naša Samantha i do starog Charleyja, na samo izvorište Delta bluesa i bluesa uopšte. Ovaj akustični intermezzo je u stvari bio samo priprema terena za jednu od najenergičnijih stvari sa albuma, stevierayvaughanovsku Turn It Up, gde njeno veličanstvo gitara ima glavnu ulogu, Show Me nastavlja u istom stilu sa rockerskom varijantom bluesa koja je u stvari najmilija našoj današnjoj heroini. Lost Myself je najzad prava blues balada u kojoj je Samantha vokalno veoma uverljiva. Naslovna Wild Heart je žestoka kao što pesma koja se zove Divlje srce i treba da bude. Pravi rock’n’roll! U Bitch On The Run Samantha nastavlja u istom stilu, valjda da nas ubedi da su oni country izleti samo mala avantura. Album zatvara Junior Kimbroughova pesma I’m In Love With You akustične pojavnosti u kojoj se tempo malo spušta i dopušta da Samanthin vokal dođe do punog izražaja.

Kada se pogleda album kao celina prvo što se primećuje je težnja Samanthe Fish da proširi dijapazon  uticaja na svoju muziku što je i uspela prvo izborom producenta Luther Dickinsona pa onda i saradnjom sa nashvilleskim songwriterom Jim McCormickom koji su albumu dali taj jedva primetni country touch. Tome pomaže i njena boja glasa koja je takva da je mirne duše mogu zamisliti kako izvodi country hitove. Upada u oči i odlično bubnjanje Brady Bladea i Luther Dickinsonov kako producentski tako možda čak i više svirački doprinos. Primetno je i to da u studijskim uslovima, iako su sve pesme, kako kaže sama Samantha, snimljene iz jednog ili dva pokušaja uz minimalne naknadne intervencije, sve ovo ipak zvuči za nijansu kruće i, ako hoćete, uštogljenije nego na njenim živim nastupima. Zato mi kao njen dosadašnji vrhunac ostaje onaj trenutak na nekom od njenih youtube snimaka (ne sećam se više na kom) kada je, završivši solo deonicu, sklonila levu šaku sa vrata svoje gitare, ova je ostala da lebdi u vazduhu, da bi posle nekoliko sekundi, kao da je čekala instrukcije „odozgo“ nastavila sa još lepšim solom od onog prethodnog. Mimika i gestikulacija – govor lica i tela često govori više o posvećenosti i ljubavi prema muzici koju neko izvodi nego muzika sama. Bez obzira na to što će u blues žanru biti teško ili nemoguće snimiti ni inovativan a kamoli revolucionaran album, ovakvi izvođači i njihovi radovi mu u svakom slučaju produžavaju život na neodređeno vreme.