Kao što je ljudski rod, tako je i muzika
nastala u Africi pa je malo nepravedno ovu muziku nazivati pustinjski blues
kako je obično nazivaju u zapadnim medijima. Još je Ry Cooder snimajući onaj
čuveni Talking Timbuktu album sa mentorom Samba Tourea, legendarnim gitaristom
Ali Farka Toureom apostrofirao pravo, zapadnoafričko, poreklo bluesa. Muzika
otvorenih prostora kakva je ova zahteva udaraljke pa ih zato ima u izobilju na
Gandadiko albumu. Pevanje je u maniru afričkih ritualnih napeva, ima taj
pulsirajući kvalitet. Iako pretežno islamske veroispovesti, u narodu Songhay i
dalje je jak uticaj drevnih animističkih religija. Tako tekstovima Samba
pokušava da otera zle duhove, dobro, ako ne baš duhove onda bar zle ISILovce
koji su tu, u subsaharskom pojasu Afrike pa i u njegovom kraju strah i trepet.
Gitara je ono što po principu povratne sprege na ovom albumu povezuje zapadnu
civilizaciju sa prapostojbinom Afrikom. Ona i drugi moderni instrumenti koji se
čuju na ploči ipak ublažavaju iskonsku snagu ovih napeva koji su nam svima
usađeni duboko u gene i time ih istovremeno čine prijemčivima našem uhu. I tako
se taj beskrajni krug uticaja vrti na dobrobit svih nas. Uživanje je bilo
slušati ovaj album a tropske temperature koje vladaju ovih dana samo su
doživljaj učinile autentičnijim.
No comments:
Post a Comment