Lana Del Rey – Honeymoon (2015)

Great American Songbook dobija svoje nove priloge sa možda najmanje očekivane strane. Lana Del Rey je ta femme fatale koja je otvorila njeno novo poglavlje u dvadeset prvom veku. Za one koji ne znaju, pod pojmom Great American Songbook se podrazumevaju popularne pesme nastale za potrebe Broadwayja i Hollywooda u prvoj polovini dvadesetog veka, negde do pojave rock’n’rolla. Harold Arlen, Jerome Kern, Cole Porter, George Gershwin, Johnny Mercer su samo najpoznatija imena kompozitori ili tekstopisci klasika tipa Over The Rainbow, The Way You Look Tonight, I’ve Got You Under My Skin, Summertime, Moon River, koje neki smatraju i bukvalno američkom klasičnom muzikom. Neki od vas će pitati: Otkud, dođavola, Lana Del Rey sa njima u istoj rečenici!?!

Odgovor je jednostavan – preslušajte album pa će vam biti jasno! Ili neće. Meni je bilo jasno već od prvog takta uvodne Honeymoon koja mi je instantno prizvala Mancini/Mercerovu Moon River. Music To Wach Boys To je takođe sintisajzerski orkestrirana, vrlo diskretno, što doprinosi sanjalačkoj atmosferi pesme. Terrence Loves You nije jedina pesma u kojoj Lana demonstrira svoje zavidne pevačke kvalitete ali jeste jedina u kojoj joj glas dobija operetski vibrato. I dok hor u pozadini šalje i posle skoro pedeset godina  još uvek istu poruku: Ground control to Major Tom/can you hear me all night long? pozivajući se na David Bowiejevu Space Oddity, postaje skoro fizički opipljiva apsolutna - kosmička usamljenost svake ljudske jedinke u ovom životu i svetu. Repetitivna God Knows I Tried ne odmiče mnogo po atmosferi i značenju od prethodne ali u znatno jednostavnijem pakovanju. I High By The Beach, pričalica koja bi se u Laninom kanonu mogla definisati kao hip-hop je ipak obmotana nostalgično sentimentalnim plaštom tako karakterističnim za nju. Freak u kome se smenjuju trip-hop pasaži i orkstarski aranžmani i Art Deco koji je više trip-hop su slične po formi i po sadržaju. TS Elliotovu poemu Burnt Norton je Lana delimično odrecitovala valjda da nam kaže da je vreme nenadoknadivo, da ono što je propušteno ili ono što je urađeno ne možeš ni na koji način promeniti. Religion je ljubavna pesma, kao i većina drugih sa albuma, meni pomalo monotona. Zato je živahnija i meni mnogo draža Salvatore, koja je iako potpisana od Rick Nowlesa i Lane Del Rey faktički obrada čuvene That’s Amore (Warren/Brooks), pesme koju je originalno izvodio Dean Martin uz malu pomoć Jerry Lewisa u filmu The Caddy iz 1953. The Blackest Day je pesma o odlasku voljene osobe i opet o usamljenosti. Pesma 24 (hours) je još jedna od onih sa Honeymoon albuma koje su komotno mogle biti napisane u eri Great American Songbooka. Swan Song je labudova pesma ovog albuma a poslednje reči koje nam Lana upućuje su: why you work so hard when you could just be free… Ipak, tu se album ne završava. Jedina obrada je ona od Nine Simon – Don’t Let Me Be Misunderstood (Benjamin/Caldwell/Marcus) koja sigurno nije slučajno izabrana i ostavljena za kraj – Lani je očigledno stalo da razumemo ovo njeno referiranje na prošlost i da osetimo taj sentiment koji pokušava da nam dočara. I ona etablira novu osećajnost…

Sada, posle višekratnog preslušavanja ploče, još sam sigurniji da su novi prilozi za Great American Songbook spremni i da se nalaze na ovom albumu. Odustao sam od svoje početne ideje (posle prvog, površnog, slušanja) da je ovom pločom Lana Del Rey izvršila transkripciju jazza (nastalog kao pre svega šlagersko plesna muzička forma) za dvadeset prvi vek vrativši ga svojim korenima, ipak bi to tvrditi bilo poprilično preterivanje. Pre svega zbog toga što pesme iz ove pesmarice i nisu jazz pesme. To su i onda bile, kao što su i sada, samo standardne pop pesme. Lana je uspela, kao retko ko pre nje, da obilato koristeći savremene muzičke forme i instrumente ipak zadrži taj stari tradicionalni šmek i na nenametljiv način približi Great American Songbook svojoj vrlo brojnoj savremenoj publici.