Kris Begg - Asleep On The Tracks (2014)

O ovom albumu verovatno nikad ne bih pisao da njegov autor Kris Begg iz Montreala, nije bio deo Okanagan kanadske avanture Denisa Kataneca. Taj plahi nadobudni dječarac, Denis, (pozdrav za ujaka Stanleyja!) me je uputio na njega, ali krenuo sam u preslušavanje bez mnogo entuzijazma misleći da je to još jedan amaterski rad koga mi Denis preporučuje iz drugarskih pobuda prema Krisu, pošto se sa njim sprijateljio dok je bio „on the road“ a takva su prijateljstva najčvršća. Već prva pesma „Pluviofile“ ili u prevodu „Ljubitelj kiše“, preciznije, već njen naslov, govori da je u pitanju inteligentan čovek čim je odabrao tako genijalan naslov za svoju pesmu, a prvi taktovi govore da taj čovek  ima itekako mnogo muzičkog dara. Muzički, to nije ni country ni folk nego sasvim lični izraz, karakterističnih melodijskih linija i različitih ritmičkih obrazaca. Dve stvari najviše impresioniraju na ovom debut albumu: izuzetan vokal, veoma snažan, koji može da ode dosta visoko i visok kvalitet kompozicija koje se kreću od balada sve do indie-rocka. Teško je izdvojiti one koje odskaču, ipak, moji favoriti su pomenuta Pluviofile među baladama a Citrine Stone među rokerima. Ima tu još dobrih momenata, na primer Ephemeral Eyes ili Howl at the Moon ali i sve druge drže visok kvalitet. Krisa prati čitav bend (ništa ne znam o tome jer nigde nema podataka, ali ne verujem da sve instrumente svira sam, jer ima tu i gudača (čelo?), klavira i svega ostalog što čini bend) ali je on bespogovorno u centru pažnje kako svojom pojavom (impresivna brada!) tako i moćnim glasom. Tematski, album je mračan sa referencama na droge i alkohol uz standardne ljubavne jade. Ipak, nada postoji, i u tekstovima nekih od pesama a još više u muzičkoj pratnji, koja zvuči vrlo svetlo i optimistički. Taj deo mi se i najmanje sviđa, za moj ukus je previše ispolirano i bez ikakvih neočekivanih muzičkih događaja. Ako moram sa nekim da ga poredim, to bi bili Jake Smith alias The White Buffalo, čovek slične snage i ekspresivnosti glasa, ali znatno „prljavijeg“ zvuka iako je i on na novijim izdanjima sve više „ispeglan“. Takođe mu je sličan Derek Clegg (ne samo po prezimenu) koji je u svom aranžmanu snimio čak desetak albuma, koji su svi sasvim dobrog kvaliteta, ali nije se ni za pedalj pomakao ka slavi, bolje reći ka prepoznatljivosti. Čini mi se da je kod svih njih štos u tome da su, iako su uzeli najbolje od oba sveta (od singer/songrajtera iskrenost i ekspresivnost izraza a od pop autora ispoliranost i čistoću zvuka) ostali negde na pola puta, neprihvaćeni ni od jedne ni od druge publike. Da bi se približili današnjem popu moraju da se banalizuju, da bi se približili folky/alt-countryju moraju da se potpuno emotivno otvore i u tekstovima i u izvođenju. Za Krisa Begga, kome je ovo prvi album, nikako nije kasno da se opredeli na koju će stranu!

Rae Morris - Unguarded (2015)

Ova Rae Morris je k'o Kate Bush dvadesetprvog veka. Ima određeni kvalitet, ali ta engleska produkcija na mene deluje k'o da me je neko polio hladnom vodom. I taj pop sa podrškom tog big beat-a. Bespogovorno sam zauvek odvraćen!

Rae Morris - Closer [Official Video]

Closer EP out now on iTunes:http://smarturl.it/RaeCloser Get 'Don't Go' for free athttp://raemorris.co.uk/freedownload Subscribe to Rae's channel: http://goo.gl/n745dd Like on Facebook:http://on.fb.me/SqvAnR Follow on Twitter:http://bit.ly/QqtGnb Follow on Instagram: @rae_morrishttp://raemorris.co.uk || LYRICS || Far away and feeling sobe...

UPLOADED BY RAE MORRIS

Natalie Prass - Natalie Prass (2015)

Dosta je ishajpovana jer otvara za Ryana Adamsa na njegovoj turneji koja je u toku, album joj počinje veoma dobro sa odličnom pesmom "My Baby Don't Understand Me", ali nastavak nije tako spektakularan. Tenzija pada,  slabašni glasić ne odiše emocijama, pesme postaju neprepoznatljive i pretapaju se jedna u drugu, bubanj je na nekim pesmama preglasan, provejavaju gudači i duvači tu i tamo ali to baš i ne pojačava utisak. Dno je rečitativ u pesmi Reprise u maniru Zdravka Čolića iz pesme Kristina koji je u Zdravkovo vreme krajem kičerskih sedamdesetih i imao nekog smisla. Finale, "It Is You", koje kao da je izvučeno iz nekog Broadwayskog mjuzikla me je definitivno dotuklo. Tri zvezdice su puna kapa!

Chadwick Stokes - The Horse Comanche (2015)

Pesma koju možete čuti je nekakav kvazi reggae koji me vrlo neodređeno podseća na onu staru Pol Sajmonovu Diamonds in the Soles of Her Shoes i ne mogu reći da mi se baš nešto sviđa. Ima i boljih trenutaka na prvom solo albumu lidera grupe Dispetch koja mi na žalost (ili na sreću) nije poznata. Nije ovo jedini živahan indie-folk na ploči no draže su mi sporije stvari koje su fino izbalansirane, sa izraženom dinamikom i CSNY šmekom. Opšti utisak je da je sve ipak previše skakutavo i veselo za starog patetičnog depresivca u koga sam se pretvorio. Dobro, nije baš veselo, ali jeste skakutavo!

Chadwick Stokes - Our Lives, Our Time - Audiotree Live

Chadwick Stokes performs "Our Lives, Our Time" on Audiotree Live, November 7, 2014. Watch or download the complete session with interview athttp://audiotree.tv/session/chadwick-stokes/Watch...

UPLOADED BY AUDIOTREETV

Bjork - Vulnicura (2015)

Prvi - Ok, pa drugi - comme ci comme ça , treći već je već teže išao i tako dalje i dalje što je duži niz njenih albuma sve manje mi se sviđaju. Ovaj poslednji je sasvim sigurno napredak u odnosu na prethodne ali i dalje je to na teritoriji među najneugodnijima za mene, na teritoriji pseudoklasične muzike začinjene elektronskim beatovima. Istina, kad čujem njene sledbenice Zolu Jesus ili Natalie Mering shvatim da je ona još uvek "keva" za njih. Kad bi se vratila u prirodno stanište Islandskih bendova, znate onu ambijentalnu muziku sa povremenim vapajima i kricima iz daljine koja, kako mi je ćerka koja je obišla Island uzduž i popreko pričala, savršeno korespondira sa pejzažem u kome nema ničega živog, ni biljaka ni životinja, možda bi mogla ponovo da mi se svidi!

Björk - Vulnicura [Full Album] (2015)

Björk's new album: Vulnicura was surprise released by Björk on January 20th 2015, just one week after announcing it. Tracklist: 00:00 - 06:49 Stonemilker. 06...

YOUTUBE.COM

Sleater-Kinney - No Cities To Love (2015)

Počevši od omota sa feminističkim motivom uvelog buketa cveća, ovo je od prvog do poslednjeg vriska iako naizgled ženski, u stvari album koji govori o prekretnici na kojoj se ova civilizacija nalazi. Ne manjka energije, ne manjka besa, ne manjka povišenih tonova. Neke se stvari moraju rešiti, moramo se svi skupa odlučiti u kom pravcu dalje ići. Rasprava je u toku a jebeš raspravu bez vike, oštrih reči i uvreda. I jebeš raspravu bez onih koje su je pre dvadesetak godina i pokrenule. Slušajući ove pesme dobijam utisak da su one jedan veliki plamen čiji vrhovi ližu i samo nebo. Morale su devojke iz Sleater Kinney ulice da se vrate baš sada. Da nam kažu da postoje samo dve opcije: sloboda ili smrt!

Sleater-Kinney - Price Tag [FULL ALBUM STREAM No Cities to Love: Track 1 of 10]

Sleater-Kinney - FULL ALBUM STREAM of No Cities to Love playlist http://goo.gl/fwqydS 1. Price Tag / http://y...

UPLOADED BY SUB POP

Andrew Combs - All These Dreams (2015)

Još jedan od onih dečaka s gitarom kod koga mi se, kad sam ga prvi put čuo, upalila crvena lampica. Biće od njega nešto! To sam prvo pomislio posle preslušavanja EP-ja Tennessee Time sredinom 2010. godine. Sledeće što sam pomislio bilo je: čija li je ova pesma Hummingbird kojom otvara EP? Posle bezuspešne google potrage za autorom, shvatio sam da je pesma njegova! To je već bio ozbiljan pokazatelj da momka treba pratiti jer pesma je odlična, a od onih „kako country pevač zamišlja blues“ pesama koje često možemo čuti kod Dwight Yoakama i Randy Travisa recimo. I ostale pesme sa Ep-ja su nadprosečnog kvaliteta, sporog do srednjeg tempa sa tekstovima koji se ne udaljavaju od klasične country pesmarice, znači, od prve do poslednje pete pesme teme su sledeće - čežnja, „front porch“ lenčarenje, stondiranje korišćenjem supstanci, kućenje kuće sa ženom svog života i napuštanje poroka zbog ljubavi. Ipak, sve je to kazano bez preterane patetike i odsvirano bez ušećerennih aranžmana, meko ili čvršće, kako već sama pesma nalaže. 

Prvi album „Worried Man“ je izdao 2012. i na njemu nastavlja tamo gde je stao sa EP-jem. Okosnicu benda čine izvanredni mladi instrumentalisti, najveće nade nešvilskih studija Spencer Cullum Jr (pedal steel gitara i dobro) i Jeremy Fetzer, (solo gitara) koji imaju svoj instrumentalni bend Steelism teško odredivog žanra čija popularnost raste a u kome sam Andrew svira akustičnu gitaru. Tematski okviri se nisu mnogo promenili u odnosu na debitantski EP, i kao što ćete u daljem tekstu videti, neće se ni u budućnosti promeniti. Jedino što bi se moglo zameriti ovom debitantskom ostvarenju koje zvuči vrlo zrelo, kao nečiji peti ili deseti album je to što nedostaje instant pamtljivih pesama što u country muzici nije beznačajna zamerka jer su u njoj pojedinačne pesme ključ uspeha jednog autora. To je razlog što ovaj album, odlično ocenjen od specijalizovanih usko žanrovskih portala, nije imao veći imapact ni na country a kamoli na širu pop scenu.

Album o kome je ovde reč, „All These Dreams“ kao da će imati istu sudbinu kao prethodni. Sa producentima Skylar Wilsonom i Jordan Menningom čiji portfolio dobija na težini (radili sa Caitlin Rose i Justin Townes Earleom) i svojim više nego kompetentnim pratećim bendom još više je ispeglao zvuk, pevanje je takođe podigao na još viši nivo pa su ga (čini mi se više zbog aranžmana) u Rolling Stone Countryju malo preterano poredili sa Roy Orbisonom. Ipak, kad se sluša pesma za pesmom, koje su sve od reda zanatski perfektne, natprosečnog kvaliteta, bode oči to što se ni jedna posebno ne izdvaja, ne traži preslušavanja na repeat tako da mi je i dalje njegov nedostignuti vrhunac prvi EP sa bar tri pesme koje u trenutku ostavljaju jaku impresiju na slušaoca. Zvuk definišu Fetzerov Telecaster, Cullumov pedal steel i Combsov vokal, koji je mekši nego na prethodnim izdanjima i postavljen je u zamišljenom trodimenzionalnom prostoru malo iznad i malo ispred muzičke podloge, pa izgleda kao da lebdi. Možda je takvo pozicioniranje vokala u produkciji zaslužno za ono poređenje sa Orbisonom.  Ako bih morao da izdvojim pesme koje su mi se najviše svidele bile bi to Foolin’ koja je bržeg tempa i možda zato izabrana kao single, pa Pearl, klasična country balada i Month of Bad Habits, blues na country način. To će biti dovoljno za malo proširenje kruga pratilaca, pa će Combs, kako mi se čini, nastaviti da polako ali sigurno napreduje ka široj prepoznatljivosti. Da li će ikad izaći iz okvira country žanra više će zavisiti od sreće nego od već sad dovoljnog kvaliteta. No, videćemo!

Ovu recenziju posvećujem prvom, jedinom i najboljem pravom country bendu sa ovih prostora osnovanom pre 33 godine na inicijativu pokojnog Dražena Vrdoljaka 1982. godine, Plavoj travi zaborava (Blue Grass of Oblivion). Za razliku od recimo Čehoslovačke, gde je krajem šezdesetih godina, verovatno kao reakcija na invaziju trupa SSSRa postojao čitav mali country pokret sa prekopiranim instrumentarijumom, odećom i pesmama američkih kauboja čime su protivnici sovjetske intervencije želeli da nerviraju svoje okupatore, u tadašnjoj Jugoslaviji je, kao i danas u zemljama nastalim raspadom iste, carevao domaći country koji se odazivao na različita imena (novokomponovana narodna muzika, cajke, narodnjaci, turbo-folk) i koga je bilo više nego dovoljno da zadovolji sve niske strasti svojih građana pa im nije bio potreban uvozni. Hoću da kažem da za razliku većine onih koji su govorili i pisali o tome u našim medijima, bar onih iz rock millieua, mislim da je američki country i naš turbo-folk u sociološkom smislu ista stvar.  Do 90% i jednog i drugog se može komotno označiti kičem neinteresantnim konzumentu koji ima ikakve estetske standarde. Muzički se i jedan i drugi oslanjaju na tradicionalne oblike: u Americi na valcer, polku i engleske folk napeve, kod nas na narodne pesme i plesove i orijentalne ritmove  (u istočnom delu regiona). I jedan i drugi teže crossoveru sa pop muzikom tako što dodaju elemente koji su trenutno u modi. Kada uspeju da postignu tu sintezu postaju stvarno veliki u komercijalnom smislu. Ostalih 10% otpada na izvornu i autorsku muziku (u Americi je taj odnos možda nešto povoljniji, i do 30:70). Najbolji autori i izvođači iz ove grupe takođe uspevaju da naprave karijere, ali je to mukotrpan put koji zahteva strpljiv, dugotrajan rad i istrajavanje na kvalitetu bez pravljenja kompromisa. To bojim se čeka i Andrew Combsa, pomalo zanemarenog junaka ovog teksta.

Elephant Micah - Where In Our Woods (2015)

Will Oldham je sarađivao na ovom albumu Josepha O'Connella a duh Jasona Moline, njihovog zauvek otišlog prijatelja lebdi negde iznad. Intimno, hermetično, produkcijski škrto. To smo već čuli od sva tri pomenuta, znam, ali ne mora svaki album da napravi muzičku revoluciju da bi od mene dobio četiri RYM zvezdice. Može i onaj od koga se prosto rasplačem. Prijatno vam bilo!

The Best Albums of 2014

Zašto je najbolji album 2014 godine The War on Drugs album Lost in the Dream najbolje je objasnila Dragana Erjavšek u svojoj nadahnutoj recenziji za gardencafe (http://gardencafe.me/album-godine-the-war-on-drugs-lost-in-the-dream/), ja bih samo dodao da je to jedan od onih „velikih“ albuma za koje, čim ih čujete, znate da, sviđali vam se ili ne, nepogrešivo hvataju duh vremena. To me vraća na moju sintagmu „Nova osećajnost“ kojom sam hteo da označim pojavu muzičara koji su, u istorijskom periodu ubrzane tehnološke revolucije koja je upregla u svoju zapregu i mejnstrim rock muziku u potpunosti joj oduzevši subverzivnost i introspektivnost a samim tim i raison d’etre svodeći je na puku zabavu, smogli snage da vrate osećanja u „igru“. To se zove ubiti dve muve jednim udarcem! Vrativši osećanja vratili su i introspektivnost i subverzivnost jer u dehumanizovanom potrošačkom svetu najsubverzivnije je biti čovek koji (misli) i oseća. Još pre početka te „lavine“ novih tehnologija i maligne dehumanizacije, Ian Curtis, lider grupe Joy Division je, kao što to uvek kroz istoriju veliki umetnici rade, video obrise stvari koje će doći i upozorio nas sve i svojom muzikom i  svojim stihovima, kao ovim „Heart and Soul, one will burn?“ iz istoimene pesme. E moj Ian, umrlo je i srce i duša, ili skoro da je umrlo. A onda su se pojavili ljudi kao Adam Granduciel i Jesse Marchant, da navedem samo one sa vrha moje ovogodišnje liste, koji su inkorporirajući u sebe tradiciju rock muzike, uključujući i onaj dehumanizovani deo, čak koristeći njegovo oružje (repetitivni muzički matriksi) počeli da ponovo uvode osećajnost u mejnstrim rock. Na čelu liste su i tradicionalisti Lucinda Williams i Greg Cartwright koji osećajnost a ovaj drugi i subverzivnost nikada nisu ni napuštali ali su uglavnom bili „ispod radara“ najšire publike, ma kako značajni i kvalitetni bili. Kad smo već kod Cartwrighta i njegove grupe Reigning Sound, oni su najbolji dokaz da kvalitet pre ili kasnije izađe iz „garaže“ što već ne bih mogao da prognoziram za najveći ovogodišnji garažni hit The Growlers koji meni zvuče kao učesnici srednjoškolskog takmičenja „Tražimo nove Beatlese“ koji su ispali u četvrtfinalu. Da garažni bend crpi inspiraciju iz Stonesa, to je normalno, poželjno, može se reći i neophodno a da crpi iz Beatlesa, to je već, blago rečeno, čudno! Srećom garaža (u širem smislu) je na mojoj listi zastupljena i preko meni zanimljivijih Parquet Courtsa, Denney and the Jetsa, OBN III’s, Ghetto Ghoulsa i još pregršt drugih bendova. Najveći dometi novog soula su St.Paul and the Broken Bones, iako sam ih možda stavio previsoko jer su dobra, ali ipak samo replika, Wilsona Picketta, autentičniji su mi Lee Fields & The Expressions. Najviše sam ove, kao i nekoliko prethodnih godina, slušao raznorazne folk, country, bluegrass, old timey, americana i slične kantautore i grupe koji se polako u mojoj glavi slivaju u nepregledno more suza, jecaja, vapaja i uzdaha u kome sve teže mogu ikoga da izdvojim. Ove godine sam izdvojio one koji su vedriji u izričaju kao što su neprimećeni i podcenjeni Carrie Elkin & Danny Schmidt koji imaju nekoliko zaista izuzetnih pesama, pa i Simone Felice i Ray LaMontagne sa svojim albumima. Poznat je moj animozitet prema Englezima, koji se i ovoga puta pokazao – samo grupa Elbow je među prvih 50 ako ne računamo Damiena Ricea koji je Irac, pa ga naravno ne računamo. Ove godine nisam slušao ništa od popa, čak ni Lanu Del Rey što mi je žao, moj blues menu je bio mršav, Lonesome Shack mi se svideo, John The Conqueror ne.  Preslušao sam i tuce electro albuma, najviše mi se svideo onaj najogoljeniji, po imenu Flatland, koga je snimio neki inženjer zvuka koji je sebe nazvao Objekt (bolno tačan naziv, u kontekstu onoga što sam na početku teksta pisao).  Na kraju da kažem da su sva ova mesta (osim možda prvih pet-šest) na listi vrlo nestabilna i promenjiva pa je plasman pojedinih albuma dosta zavisio (i zavisiće) od toga koliko sam puta nešto preslušao i kako sam tada bio raspoložen. Ako kliknete na link ispod, ući ćete na moju kompletnu listu sa komentarima za skoro svaki album (ima ih u ovom trenutku tačno 281). Kraći komentari nisu pisani za objavljivanje već kao lični podsetnik, pa mi oprostite na povremenim prostaklucima i neumesnim pošalicama, a duži su već objavljeni kao recenzije pa ih slobodno preskočite ako ste ih već čitali. Lista je potpuno subjektivna i nikakvim racionalnim argumentima me nećete ubediti da ubacim/izbacim ovog ili onog izvođača. Lakše ćete me ubediti ako primenite golu silu!

Evo i liste prvih 50 (celu listu možete videti na sajtu na ovom linku Rate Your Music)

Top 50 albums 2014

01. War On Drugs - Lost in the Dream

02. Lucinda Williams - Down Where the Spirit Meets the Bone

03. Reigning Sound - Shattered

04. Jesse Merchant - Jesse Merchant

05. John Murry - Califorlornia

06. Conor Oberst - Upside Down mountain

07. Parquet Courts - Sunbathing Animal

08. Damien Rice - My Favourite Faded Fantasy

09. St.Paul and The Broken Bones - Half the City

10. Alice Gerrard - Follow the Music

11. Steve Gunn - Way Out Weather

12. Neil Young  - Storytone

13. Hiss Golden Messenger - Lateness of Dancers

14. Elbow - The Take Off and Landing of Everything

15. Carrie Elkin & Danny Schmidt - For Keeps

16. Lee Fields & The Expressions - Emma Jean

17. The Delines - Colfax

18. Elijah Ocean - Bring It All In

19. Simone Felice - Strangers

20. Denney and The Jets - Mexican Coke

21. Ray LaMontagne . Supernova

22. Leonard Cohen - Popular Problems

23. Centro-matic - Take Pride in Your Long Odds

24. Drive-By Truckers - English Oceans

25. Shakey Graves - And the War Came

26. Will Stratton - Gray Lodge Wisdom

27. Amy LaVere - Runaway’s Diary

28. OBN III’s - Third Time to Harm

29. Old Crow Medicine Show - Remedy

30. The Black Keys - Turn Blue

31. Zoe Myth and The Lost High Rollers - World of Strangers

32. Catherine MacLellan - The Raven’s Sun

33. Sharon Van Etten - Are We There

34. Kelley Mickwee - You Used to Live Here

35. The Howlin’ Brothers - Trouble

36. Ryan Adams - Ryan Adams

37. Walter Salas-Humara - Curve and Shake

38. Aldous Harding - Aldous Harding

39. J Mascis - Tied to a Star

40. Beck - Morning Phase

41. Jolie Holland - Wine Dark See

42. Doug Seegers - Going Down to the River

43. Angel Olsen - Burn Your Fire for No Witness

44. Luluc - Passerby

45. Sunny Sweeney - Provoked

46. Left Lane Cruiser - Slingshot

47. Adam Faucett - Blind Water Finds Blind Water

48. Amelia Curran – They Promised You Mercy

49. Benjamin Booker – Benjamin Booker

50. Mirel Wagner – When the Cellar Children See the Light of Day