Sunny Sweeney (pravo ime: Sunny Sweeney) je još jedna kantri pevačica iz istočnog Teksasa (posle Kacey Musgraves sa "Same Trailer Different Park" prošle godine) koja je ponosni nosilac titule tvorca "najboljeg kantri albuma godine" u mom izboru, albuma izdatog petog avgusta 2014 pod nazivom Provoked. Neki će reći da sam zaboravio Sturgill Simpson-a i njegov solidni "Metamodern Sounds in Country Music" koji jeste ujednačeniji ili "All or Nothing" od Nikki Lane koji je više cross-over ka pop muzici, ili nešto intimniji album "Somewhere Else" - Lydia Loveless. Ipak, dajem prednost albumu Provoked Svinijeve samo za to što ima nekoliko izuzetnih pesama. Pre svih, jedna od onih balada sa produženim refrenom i razrešujućom frazom na kraju koja tera suze na oči "Carolina on the Line" o vezi koja puca, i telefonskoj i onoj emotivnoj (…Texas over and out, Carolina still on the line…), pa pesma u kojoj mirne duše mogu da zamislim pokojnog Stevie Ray Vaughan-a kako svira gitaru,"Bad Girl Phase", sa tekstom koji kao da je varijacija na pesmu "Dobre djevojke" od Novih Fosila, pa himna radničke klase "Everybody Else Can Kiss My Ass" zbog koje mi dođe, kad vidim Sani kako je peva, da se učlanim u sindikat makar i kod Orbovića i Čanka. Pa onda, "Second Guessing" pesma koja govori o tome da ponekad niz loših odluka i loših ishoda u nečijem životu dovede do trenutka kad se sve kockice slože, ili što reče Arsen, "pobjedom se posle čini izgubljeni neki rat". Mogao bih još da nabrajam, mogao bih i da pomenem nekolicinu dosadnih pesama koje liče na 95% posto standardne kantri produkcije, ali ću se ovde zaustaviti uz napomenu da kantri nije albumska muzika već su pojedinačne pesme te koje odlučuju da li ćeš postati veliki ili zauvek ostati u anonimnosti. Sunny Sweeney je i na prethodna dva i na ovom albumu dokazala da ume da napravi odličnu pesmu, ima boju glasa koja govori da je prošla sito i rešeto (sada je u najboljim godinama, rođena je 1977.), izgleda kao otelotvorenje greha, šta ti više treba da postaneš kantri zvezda!
Friday, November 28, 2014
Monday, November 24, 2014
Amelia Curran - They Promised You Mercy (2014)
Prilično jake pesme koja je svaka za sebe veoma upečatljiva. Nedostaje kontekst odnosno povezanost sa sadašnjim vremenom. Ovo je mogao biti jedan od najboljih albuma recimo 1968 godine. To mu je više mana nego vrlina. Opet, toplina toliko retka u ovim hladnim vremenima ne može a da vas ne osvoji!
Još jedan lament o vremenu, ovoga puta iz usta Amelije Curran, kanadske kantautorke sa prebivalištem u Halifaksu, Nova Škotska koja je pre neki dan izdala lep album "They Promised You Mercy"...
Wednesday, November 19, 2014
Frontier Ruckus - Sitcom Afterlife (2014)
Jedan od mojih najdražih novijih bendova izgleda nepovratno skrenuo ka pop rocku. Kako se ono kaže, pop neće mnogo dobiti sa njima, ali će zato indie folk mnogo izgubiti!
Sex Hands - Pleh (2014)
Velšani koji su se preselili u Manchester na svom prvom albumu Pleh zvuče kao ubrzani Jesus and Mary Chain sa Psychocandy ili kao Thee Oh Sees kojima je amputirano pola mozga. Ova pesma malo odskače jer ima taj garage doo-wop štimung, kako neko reče, ostale su uglavnom slične. Ipak, momci se dobro zabavljaju, to se jasno čuje kroz ceo album, pa ko sam onda ja da im kvarim zabavu!
Thursday, November 13, 2014
Pink Floyd - The Endless River (2014)
U vreme moje mladosti, sedamdesetih godina prošlog veka, pravi connoisseuri rock muzike, uglavnom okupljeni oko časopisa New Musical Express, su se prepoznavali po tome što za razliku od ogromne većine ostalih, nisu voleli Pink Floyd. I bili su apsolutno u pravu. Jedna od najprecenjenijih grupa u istoriji rokenrola ima svega nekoliko slušljivih albuma, pre svega onih sa Syd Barrettom, pa Wish You Were Here i Dark Side..I po ovoj listi se vidi da su albumi sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih tipa Ummagumma ili Atom Heart Mother kojima su stekli ogroman following na samom dnu njihovog kataloga koji baš i nije prepun remek dela. Meni su oduvek bili omraženi, istina malo manje nego grupe Yes i Genesis, pa sam negde posle albuma The Wall potpuno prestao da ih slušam. Ova recenzija je jedina koju sam ikad napisao a da nisam preslušao ni notu albuma o kome pišem. Zaista nemam ni dovoljno snage ni mazohizma u sebi da se nateram da slušam outtakeove nekog njihovog megadosadnog albuma iz osamdesetih. Pretencioznost, grandomanija i svemirska širina i rasplinutost koje su ih uvek pratile su, dok je Roger Waters bio član benda, bile obogaćene i društvenim angažmanom i nekakvim librettima na nivou srednjoškolsih pismenih zadataka. Paradoksalno, njegovim odlaskom su postali bolji jer su se oslobodili balasta kvazi intelektualizma koji je toliko privlačio njihove sledbenike. The Endless River i jeste, koliko čujem, skoro ambijentalni album pa bi možda i mogao da posluži, što reče Brian Eno, kao muzika za liftove ili aerodrome. Ako me neko zatvori u lift i pusti mi ga, možda ga i preslušam!
Monday, November 10, 2014
Jesse Marchant - Jesse Marchant (2014)
Njegovo pevanje ima onaj vanvremenski kvalitet, kao da lebdi iznad muzike. Kao propoved u crkvi. Sa dosta ehoa. Ovoga puta je tu i tamo dodata prilično heavy gitara. I moderna muzička podloga poreklom iz post-rocka. Zato se mnogo sviđa Ani Banić-Grubišić. Reči pesama kriptične, otvorene za slobodno tumačenje. Jak album.
Friday, November 7, 2014
Walter Salas-Humara - Curve And Shake (2014)
Ako izuzmemo trenutak
kada je njegovu grupu The Silos časopis Rolling Stone tamo negde 1987 proglasio
najboljom novom grupom u Americi, Walter Salas-Humara, sin kubanskih
emigranata, je u svakom drugom trenutku svoje muzičke karijere bio daleko od popularnosti
i slave koliko god je to bilo moguće. Nije da nije hteo, jednostavno se tako dogodilo. Grupa Silos je izdala desetak albuma, od kojih bar tri pre nego što je nastao
pokret No Depression, koji se razvio u nešto što danas zovemo Amerikana a na
koji su The Silos itekako uticali. Drugi, Cuba i treći, The Silos, i danas
komotno mogu da se slušaju za razliku od većine ploča izdatih osamdesetih
godina, čak i od legendi tipa Bob Dylan ili Neil Young. Uz ostale
protoamericana izvođače kao što su Green on Red, Long Ryders, Jason and the
Scorchers, Thin White Rope i Giant Sand, bili su među retkima koji su kroz
osamdesete pokušavali da pronesu zastavu pravog rock’n’rolla sa svim onim
primesama koje pravi rock’n’roll sa sobom nosi. Americana kao žanr ustvari
jeste rock’n’roll koji se razlikuje od onog klasičnog čakberijevskog po tome
što su njegovi sastojci: country, soul, blues, folk, doo-wop, gospel, mnogo
ravnopravniji to jest očigledniji. U klasičnom rokenrolu svi ti sastojci takođe
postoje (naravno, ne svi u svakoj pesmi!) ali su nekako povučeni u pozadinu u
odnosu na ritam i gitarske rifove koji su (skoro) uvek u prvom planu. Vratimo
se mi ipak našem junaku Walteru koji je, pošto se ko zna koja po redu postava
The Silos raspala početkom milenijuma za život morao da radi ono za šta se i
školovao, znači da se bavi likovnom umetnošću. Postale su prilično popularne
njegove apstraktno-naivne slike pasa koje plasira pod imenom WaltersDogs. Muziku
ipak nikada nije napuštao, svakih nekoliko godina izdaje albume, što pod imenom
grupe, što pod svojim imenom, što kao kolaboracije sa drugima. Jedan takav ne
mogu da ne pomenem, onaj iz 1994, Americana supergrupu The Setters koju su
pored njega činili Michael Hall, lider Wild Seedsa, grupe iz Austina, Texas i
Alejandro Escovedo, još jedan teksašanin, iz grupa Rank and File i True
Believers. Njihov istoimeni album na kome su se nalazile po četiri pesme svakog
od njih plus The Stooges numera „I Wanna Be Your Dog“ je u to vreme u
beogradskim krugovima ljubitelja No Depression žanra uživao kultni status.
Album Curve
and Shake, ovogodišnje izdanje Waltera Salasa-Humare se od prethodnog njegovog
prilično obimnog opusa ne razlikuje baš mnogo. I dalje su to pesme srednjeg ka
sporom tempu, dosta raznovrsne i melodijski i ritmički i sa ipak ličnijim
pristupom nego u matičnom bendu, što je i primereno singer/songwriterima.
Album počinje
klasičnom ljubavnom brojalicom „Counting On You“ sa gitarom koja melje u
pozadini, koja se završava stihovima …ten
has the one that turns into zero so I’m counting on you…nije baš jasno ali
je efektno i catchy! „The Craziest Feeling“ je malo razuđenija, gitara ovoga
puta zavija a pesma govori o kupanju u privatnom bazenu razmažene bogatašice
koja je posle sedam muževa …found Jesus…ipak,
ne baš previše uzbudljiva pesma. Sledi naslovna, meni najbolja na albumu „Curve
and Shake“, o proslavi tridesetogodišnjice mature i vezi koja je trebala da se
dogodi tačno trideset godina ranije jer …what
shell we offer, what promise shall we make…twist, bend, curve and shake… „Satellite“
je bržeg tempa, obična ljubavna pesma sa dobrim gitarskim solom pred kraj. „What
We Can Bring“ se bavi nezbrinutom decom, kaže da su ona naša briga koju
prečesto ne brinemo a razgovor dve gitare u pesmi bi probudio i mrtve a kamoli
našu savest. U „Hoping For A Comeback“ Walter je nešto zabrljao kod nekoga pa
želi da se stvari vrate na staro, da ponovo uživa o malim stvarima koje nam
ulepšavaju živote. „I Love That Girl“ mi
najviše liči na filler bez koga se komotno moglo pa je pravo osveženje bilo
uleteti u rokersku „Uncomplicated“ sa jakim pratećim vokalima u refrenu. Ko je
pretežak da pluta u „Way Too Heavy To Float“ za mene je ostala tajna, probajte
vi da odgonetnete, ja sam dig’o ruke. Završna „Two Inches Two Hours“ je dokaz
da su međuljudski odnosi omiljena Walterova tema, sa stihovima poput ovog u
kojem koristi parafrazu poznate izreke …what
doesn’t make me strong it kills me/you kill me all down the line…
Slušanje
albuma „Curve And Shake“ je prijatno iskustvo za svakog kome je Americana žanr
blizak. Sve je tu na svom mestu, muzika prijatna, tekstovi vrlo retko banalni,
gitara skoro savršena, vokal blago „peskovit“ i dovoljno različit da ostane u
sećanju, ipak, nedostaje ono „nešto“ što genijalne albume odvaja od onih
dobrih. To „nešto“ Walter Salas-Humara pokušava da dosegne tokom cele svoje
karijere. Polako gubim nadu da će uspeti.
Thursday, November 6, 2014
Monday, November 3, 2014
Damien Rice - My Favourite Faded Fantasy (2014)
Poput onog orkestriranog albuma Nicka Drakea, samo je orkestar još više uočljiv. Ako treba da sudimo o stanju Damienovog mentalnog zdravlja po ovoj ploči, možemo da zaključimo da je on ili pred pucanjem, ili na samom početku oporavka. Pre će biti ipak ovo drugo, ako znamo da se raskid sa Lisom Hannigan dogodio sada već prilično davno. Kao kad se nad nekom stajaćom vodom uhvati tanak led posle prvog mraza, tako je gracilna i krhka njegova muzika. Dovoljan je mali neoprezan korak pa da sve ono što je jedva nekako pokriveno i sakriveno ponovo nahrupi na površinu. Ako hoćete da znate kako se peva očajanje, poslušajte pesmu The Greatest Bastard...
Saturday, November 1, 2014
Elijah Ocean - Bring It All In (2014)
Nema slabe pesme među osam objavljenih na trećem albumu "Bring It All In" koji je Elijah Ocean objavio pre neki dan. Kako godišnja lista najboljih albuma koju pravim još nije zaključena, ova ploča će sigurno biti dosta visoko!
Subscribe to:
Posts (Atom)