Ako s punim pravom mislite da su Anton
Pavlovič Čehov i Raymond Carver, koji su svoju magiju prosipali na nekoliko do
nekoliko desetina stranica, majstori kratke priče, šta ćete tek misliti o
Townes Van Zandtu ili Tom T. Hallu koji u formatu trominutne pesme sa nekoliko
strofa i refrenom uspevaju da ispričaju najdirljivije ili najživotnije priče
(recimo, Van Zandtova Tecumseh Valley, jedna od najlepših, je sa tačno 217 reči
uključujući i članove, veznike, priloge i predloge opisala sudbinu nesrećne
devojke od rođenja do smrti). Chuck Berry, jedan od prvih storytellera bi na to
u svom stilu rekao …Roll over Carver and tell Chekhov the news…drugim rečima,
svaka čast književnicima ali muzički pripovedači kako bi se to kod nas prevelo
su pravi majstori kratke forme i kao takvi se rađaju a ne nastaju. Ne možeš ih
obučiti ni na online ni na offline kursevima kreativnog pisanja, makar ih kakav
nobelovac držao. Ono što ih izdvaja od ostalih smrtnika je osećaj za detalj,
tačnije za izbor pravog detalja. I ovi pomenuti i ovi koje ću sada pomenuti su
taj osećaj imali. Bob Dylan, Neil Young, Johnny Cash, Dolly Parton, Iris
DeMent, Joni Mitchell, Steve Earle, Gram Parsons, Willie Nelson, Kris
Kristofferson, navođenje najboljih storytellera izgleda kao navođenje
najznačajnijih ličnosti rock muzike, bar one koju ja pratim i volim. Uvek kada
se pojavi novo ime u toj oblasti, to je događaj sam po sebi. Još kad taj
novajlija zapreti da će pomračiti slavu mnogima od gore navedenih, onda mu se
mora pokloniti pažnja koju zaslužuje.
Jason Isbell nije novo ime na
country/folk/rock sceni. Od 2001 do 2007 je bio aktivan u grupi Drive-by
Truckers i kao gitarista i kao kompozitor (albumi Decoration Day, Dirty South,
Blessing and a Curse), od onda nastupa pod svojim imenom. Sirens of the Ditch,
Jason Isbell and 400 Unit, Here We Rest, Southeastern (drugi i treći je
potpisao kao Jason Isbell and 400 Unit) – ovakvim nizom se malo ko može
pohvaliti. Kulminaciju priznanja kritike dobio je ovim poslednjim,
Southeastern, koji je na većini specijalizovanih Americana listi završio na
samom vrhu, čak se tu i tamo pojavljivao na godišnjim listama časopisa „opšte
prakse“ poput Uncut-a na primer.
Novi album, Something More Than Free, je
korak dalje od njegovog Drive-by Truckers nasleđa, sve je manje južnjačkog
rocka i električnih gitara, sve više folk/country zvukovlja (što bi rekla A.B.,
koju nikako da ubedimo da napiše neku recenziju za potlistu). Nisam, međutim,
siguran da je ovaj album bolji od prethodnog njegovog, već pomenutog
Southeastern.
Otvara ga If It Takes a Lifetime, mid-tempo country pesma u kojoj violine
supruge Amande Shires ima važnu ulogu a koja govori da je za spoznaju nekih
suštinskih stvari o životu potreban ceo život. 24 Frames, koji je izbačen kao najava albuma, se može tumačiti kao
pesma o odnosu sa dragim ljudima koji izgledaju kao da su bogomdani i večni, a
mogu otići dođavola na ovaj ili onaj način u svakom trenutku. Refren ide ovako „You
thought God was an architect, now you know, He’s something like a pipe bomb
ready to blow, And everything you built that’s for show goes up in flames, in
24 frames“ i tek kad se pogleda video ove pesme postaje jasno zašto se pominje format
snimanja 35-milimetarskom kamerom od 24
frejma, jer se prikazuju snimci iz detinjstva oštećeni protokom vremena. Lepo
se rimuju flames i frames, i treba da su tu gde su. U prelepoj Flagship dvoje ljubavnika su skrenuli sa
mitskog Lost Highwayja u nekakav napušteni hotel, sede jedno pored drugog, ali
su hiljadu milja daleko, i dok sećanjima na lepe dane on pokušava da je ubedi
da ima nade za njih, muzika i ton njegovog glasa govori da je ipak više nema,
kako za njih dvoje, tako i za svakoga od njih pojedinačno. Kako se približava
kraj pesme čini se da za dvoje ukletih ljubavnika više nema izlaza do polaska
na poslednju vožnju. Na engleskom zvuči lepše ovaj završni stih „I’ll drive and
you can ride in the back seat, We’ll call ourselves the flagship of the fleet…“.
Sledeća, teach me How To Forget, teach me how to learn and listen…se očigledno odnosi
na Jasonov period preteranog konzumiranja alkohola iz koga je moguće izvući se
samo ukoliko imaš nekoga da se osloniš. Još jedna pesma srednjeg tempa sa
zaraznim refrenom koja bi u Americana krugovima mogla biti hit. Grandiozna Childen of Children je oda roditeljima
koji svašta propuštaju u svojim životima da bi odgojili decu što deca počinju
da shvataju tek kada i sami postanu roditelji. I Jasona i njegovu Amandu majke
su rodile pre punoletstva, ovo je potpuno lična pesma. Pesma The Life You Choose se svodi na pitanje
iz naslova: živimo li život koji smo sami odabrali ili smo što reče Njegoš u
malo drugačijem kontekstu „…jedna slamka među vihorove…“. Pesmu Something More Than Free Jason Isbell je
izabrao za naslovnu jer najbolje ilustruje njegov i svetonazor običnih ljudi sa
jugoistoka USA, radničke klase, zanatlija, sitnih preduzetnika. Svojim
prozaičnim poslom koji svakog dana obavljaju ispunjavaju svoju svrhu postojanja
na ovome svetu i zahvalni su bogu na tome (ne idem nedeljom u crkvu jer sam
preumoran, ali zahvalan sam Bogu što mi je dao posao…). To je onaj
konzervativno fatalistički pristup životu (…tako mi je suđeno…) tako
karakterističan za današnju američku radničku klasu odučenu od bilo kakvih
revolucionarnih ideja. Speed Trap Town
je priča o provinciji kao geografskom pojmu i kao stanju duha, crtice iz
nečijih života (…doktori su rekli da tata neće doživeti sledeću godinu, ali,
evo, praznici su prošli a on je još uvek sa nama…). Gitarski solo, težak kao
što je težak vazduh u učmalom jugoistočnom malom američkom gradu stavlja tačku
na ovu priču. Naredne dve pesme su kao neki povratak u prošlost, naravno samo
da bi se objasnila sadašnjost i nagovestila budućnost. Jer životne priče se ponavljaju,
uvek malo izmenjene, ali se ponavljaju. Prva je o mladoj, samohranoj majci iz
vremena velike depresije iz tridesetih godina dvadesetog veka koja žudi za
boljim životom, a za nju je paradigma boljeg života vožnja Hudson Commodoreom, luksuznim automobilom iz tog doba. Tu i u sledećoj pesmi je Isbell po ko zna koji
put pokazao da je majstor sažetog pričanja priča jer je samim pominjanjem
Hudson Commodorea sa svim aluzijama koje to ime sa sobom nosi pola priče već
ispričano. Baš kao i kod sledeće, Palmetto
Rose. Običaj o kome govori pesma je deo južnjačke baštine sa korenima još
iz američkog građanskog rata kada su dame svojim izabranicima koji su odlazili
u borbu kao amajliju davale veštačke ruže ispletene njihovim rukama od listova
palme. Kad se pomene Civil War, srce svakog pravog južnjačkog gentlemana zakuca
brže a pesnica se sasvim nesvesno steže pa gitara više ne zvuči nežno i
milozvučno kao na većem delu albuma. Poslednja pesma, prava balada To a Band That I Loved kažu da je o
grupi Centro-matic, Isbellovoj omiljenoj sa kojom je nedavno nastupao.
I sada, pošto sam ga više puta preslušao,
ne mogu sa sigurnošću da kažem da li je Something More Than Free bolji od
Southeastern. Nema pesme poput Cover Me Up jedne od najboljih u poslednjih
deset godina, ali Flagship, How To Forget, Speed Trap Town i Hudson Commodore
su svakako vrh ovogodišnje produkcije ali i sve druge sa albuma mnogo ne
zaostaju i više je stvar ukusa nego pitanje kvaliteta koja će vam se više
svideti. Uostalom, Isbell ne stremi mainstram tržištu, on je odabrao teži put
(i reče u nekom interviewu da je očev savet bio: teži put je ispravan put)
kojim korak po korak ulaziš u krug onih u uvodu pomenutih velikana gde se ne računaju albumi, top liste i
nagrade, računaju se samo pesme koje ostaju da bismo im se iznova i iznova vraćali.
U stvari, on je u taj krug već ušao a da mi toga još uvek nismo svesni.
