Dallas Green je malo promenio kurs i krenuo stazama, kojima je već prošla grupa Simply Red - blue eyed soul, mekša varijanta! Dobro, nije baš kao njihov, više je bluesy soul, ali oni su mi pali na pamet dok sam preslušavao album, sigurno ne slučajno. Ovo je daleko od epohalnog albuma ali moram da priznam da ga je prijatno slušati, što je za njega plus.Minus je što ću ga brzo zaboraviti!
Friday, November 13, 2015
Thursday, November 12, 2015
Obnox – Boogalou Red/Know America/Wiglet (ever/never, 2015)
Šta misliti o čoveku koji za devet meseci izda tri kompletna
albuma? Da li hiperprodukciju prati
hiperkreativnost? Hajde da vidimo!
Lamont „Bim“ Thomas iz Clevelanda, Ohio, nije novo ime na sceni. Sa
četrdeset i kusur godina ima popriličnu kilometražu u garažnim bendovima. Svirao
je bubnjeve u grupama Bassholes, This Moment In Black History, Puffy Areolas.
Svima njima je zajednička karakteristika lo-fi estetika i zvuk u crvenoj zoni
rekordera („in the red“ kako to Obnox kaže). 2011 je osetio da je pravi
trenutak da preuzme kompletnu kontrolu nad svojom karijerom ali ne u smislu
uspešnosti iste pošto sam uveren da on ne želi bilo kakav uspeh u
konvencionalnom značenju te reči, nego u smislu slobode delovanja i
izražavanja. Za ove četiri godine izdao je sedam albuma i isto toliko EPja (ne
držite me za reč, možda je u međuvremenu dok ovo pišem izbacio još neki!).
Ove godine se prvi put oglasio u januaru, sa Boogalou Reed albumom. Garažni rock par excellence, ružan, prljav i
zao, sa fuzz gitarama i svim ostalim što ide uz taj žanr. Ne znam o čemu Obnox
govori jer teško je kroz svu tu buku razaznati reči, ali nekoliko naziva pesama
je indikativno. Recimo, kada vidimo da se jedna pesma zove Cynthia Piper at the Gates of Dawn nemoguće ju je ne povezati sa
istoimenim Pink Floyd albumom (bez onog „Cynthia“). Možda je Obnox tako nazvao
pesmu samo zato što ima čudan smisao za humor ali pre će biti da nam tim
naslovom stavlja do znanja da je muzika koju pravi ipak stavljena u određeni
kontekst – kao da želi da kaže da kod njega postoji svest da je i njegova
muzika deo onoga što nazivamo rock muzikom, ma kako daleko bila od onoga što u
tom idiomu predstavlja Pink Floyd. Naslovom Too
Punk Shakur koji je još duhovitiji i
bremenitiji značenjem, Obnox definiše svoje Afroameričko poreklo i svoju punk
domovinu. Uvrštenje na album obrade pesme Ohio Crosby, Stills, Nash &
Younga koja govori o Kent University masakru kada je nacionalna garda pucala na
studente protestante protiv Vijetnamskog rata je jasna aluzija na skorašnje
rasne nemire u USA.
U aprilu je izašao podjednako žestoki, ali sa više funkoidnih
elemenata, album Know America. Konceptualni
album o preuzimanju radio stanice koja emituje „sranja“ ipak nije upao u zamku
konceptualnih albuma gde pesme služe konceptu a ne koncept pesmama. Na ovom
albumu, za razliku od prethodnog, lako se mogu naći obrisi melodije ako uspete
da se probijete kroz bodljikavu žicu fuzza i reverba (Menocause, Life Long
Vile). Možda je najmoćnija stvar na albumu repetitivna Power House posle koje sledi završna Safe Harbour, povratak u mirnu
luku Thomasovog prirodnog izvorišta, rap/hip-hopa.
Wiglet (Urban dictionary: Wiglets - immature kids aged 15 and under who mimic
the language, clothes, music, style, hobbies, education level, etc of African
American Ghetto/Slum Kids), izašao u oktobru je nastavak onoga što Obnox radi još od početka
solo karijere. I dalje je to garažni punk ili rock (kako više volite!) u kome
se oseća prisustvo različitih žanrova – post-punka, hardcorea, surf-popa,
hip-hopa. Melodije su zakopane duboko ispod slojeva distorziranih gitara i
bubnjeva ali sve češće se probijaju na površinu. Obratite pažnju na skoro pop
hit See Me! Sudeći po pištolju na
naslovnoj strani tema albuma je nasilje što i nije čudo s obzirom na rasne
nemire u Americi koji Obnoxu postaju redovna tema. Svih dvanaest pesama su
energetske bombe koje udaraju pravo u glavu.
Posle svega, pitam se koliko je uopšte ovo što radi Obnox garažni
rock? Po spoljašnjim manifestacijama svakako jeste, ali je po meni problem u
tome što je ovo vrlo osmišljen, bolje reći osvešćen opus. A garaža bi po
definiciji (bar kako je ja doživljavam) trebala da bude spontana, sirova i
izvorna – bez ikakvih filtriranja i oblikovanja – ratio ne sme biti uključen u stvaralački proces. Ono što se danas
naziva garažnim rockom (ostavimo pojmove iz šezdesetih godina istoriji) se
kreće od imidža momaka iz kraja (nešto kao The Sonics) preko opasnih
istetoviranih tipova kojima ne smeš da kažeš ne ma šta te pitali (kao James
Leg) do kostimiranih James Brown/Sun Ra impersonatora (kao King Khan). Nikome
od njih više nije svojstven diletantizam
ili amaterizam kao što je to bio slučaj kod prvih garažnih bendova iz
šezdesetih, ali jeste im svojstvena spontanost i direktnost i težnja da svojom
muzikom dovedu publiku u ekstatično stanje. Intelekt, pak, nekako ostaje po
strani i kod izvođača i kod publike. Kod Obnoxa to, bojim se, nije slučaj.
Intelekt je korišćen da se naprave ovi albumi, koji se, istina je, mogu slušati
i bez razmišljanja o tome „šta je pisac hteo da kaže“ ali ukoliko se
razmišljanje ipak uključi utisak o njima će se samo popraviti.
Wednesday, November 11, 2015
The Oh Hello's - Dear Wormwood (2015)
Privukli su moju pažnju već prvim albumom svojim originalnim iščitavanjem folk muzičkog nasleđa, a ovim albumom, drugim po redu, nastavili su u pravcu kreiranja pravih malih folk simfonija. Nije za one kojima je draži pristup "na prvu loptu", ovde je itekako na delu muzička nadgradnja osnovnih folk obrazaca. Ako se potrudite da uđete u njihov svet priuštićete sasvim sigurno sebi trenutke uživanja!
Tuesday, October 27, 2015
Patty Griffin – Servant of Love (Thirty Tigers, 2015)
Nije loše s vremena na vreme poslušati neku pesmu baziranu na
klaviru. Većina folkera vrti ona svoja tri, četiri, neka bude i pet akorda na
gitari iz godine u godinu, iz albuma u album, iz pesme u pesmu. Nije da ne
volim to, dapače, ali vremenom postane zamorno. Dobro dođe osveženje poput
uvodne naslovne Servant of Love koja odmah diže intenzitet na maksimum.
Introspektivna u svojoj suštini, vrlo ekspresivna u pojavnom obliku, odmah te zgrabi i natera te
da celom albumu posvetiš potrebnu pažnju. Sledeća, Gunpowder je brža,
eksplozivnija, po onom starom filmskom pravilu po kome puška koja visi na zidu
u prvom kadru filma mora da pukne na kraju, barut koji se pomene na početku
mora da eksplodira na kraju. To se i dogodilo negde na 3:40 kad se začula prava
jazz truba Ephraima Owensa. Da, to je sigurno pomak u pravcu eksperimenta, taj
„hint of jazz“ koji se tu i tamo čuje na ovom albumu. To naravno ne izlazi iz
okvira americana žanra u najširem smislu (ako ga shvatimo kao mešavinu svake
muzike nastale na američkom kontinentu) i daleko od toga da je ovo prvi put da
je to neko radio ali ipak izlazi iz okvira uobičajene produkcije. Good and Gone
ima prizvuk severno afričkog melosa, da li slučajno ili namerno, nije mi baš
jasno. Bilo kako bilo, pesma je interesantna, posebno izvikivački način pevanja
i periodično jače akcentovanje pri sviranju. Hurt a Little While nas brzo vraća
na poznati teren, bluesy kompozicija znatno rastresitija od prethodne dve. Pod
„rastresitošću“ podrazumevam da u zvučnoj slici ima više praznina, da nije
čitav zvučni prostor ispunjen muzičkim tonovima. Podjednako je (bar u početku) škrta
u tom smislu i sledeća, 250.000 Miles koja istražuje folk obrazac a u kojoj
dominira filigranski gitarski rad i upečatljivi prateći vokali Shawn Colvin.
Made of the Sun je nježna ljubavna pesma, o onom trenutku potpune bezgranične
ljubavi između dva bića koji nam se stalno vraća i kada sve prođe. Koliko god
emotivna ova pesma bila, u njoj se najbolje oseća ledeni dah zime iz njenog
rodnog Old Towna, država Maine. Everything’s Changed pomalo sablasno zvuči, po
ovome što čujemo čini se da se sve promenilo nagore. Rider of Days opet kao
„best supporting act“ ima Shown Colvin i njene prateće vokale čije svako
pojavljivanje pravi razliku. Znatno brža stvar, There Isn’t One Way jeste
učinila da krv brže procirkuliše ali nije ostavila bog-zna-kakav utisak. Bolja
je Noble Ground opet sa klavirom u glavnoj ulozi i vrlo emotivnom pevanju, pa
još kad se opet začula truba…Snake Charmer je još jedna brzalica koja stare
melanholike poput mene uvek nekako promaši, al’ me je zato dočekala sledeća,
You Never Asked Me, koja najviše liči na tradicionalni folk iz šezdesetih.
Shine a Different Way počinje mandolinom da bi se razvila u klasičnu Patty
Griffin pesmu, kakve su na ovom albumu tek izuzetak. Starim fanovima će se
sigurno svideti.
Pedesetjednogodišnja autorka, čiji je ovo deveti album, ima svoju
bazu fanova koji je neće tek tako napustiti i kad eksperimentiše. Uostalom ti
eksperimenti i nisu nešto naročito drastični, svode se uglavnom na koketiranje
sa ne tako srodnim muzičkim žanrovima kao što je u ovom slučaju jazz, ali još
više na uvođenje onih pulsirajućih instrumentalnih matrica koje često pominjem
a za koje je na ovom albumu najzaslužniji Craig Ross, multiinstrumentalista i
producent. On je, čini se, prilično uticao na zvuk ovog albuma ali bih još veći
uticaj pripisao bivšem „čoveku“ Patty Griffin, Robertu Plantu. Njegov Band of
Joy čiji je član bila Patty 2010-2011 godine je jedan od boljih primera primene
pomenutih matrica. Takođe kroz tekstove provejava reminiscencija na tu vezu.
Kad podvučem crtu, čini mi se da svaki iskorak u bilo kojem smeru
ovaj poprilično ustajali muzički pravac čini zanimljivijim za slušaoca, pa se
Servant of Love odmah izdvaja iz tekuće muzičke produkcije folk rock-americana
žanra. Pitanje je koliko ovaj album može da uspostavi kontakt sa mlađim
naraštajima ali osobe sa većom slušalačkom i životnom kilometražom u nogama će
sasvim lepo komunicirati s njim.
Sunday, October 25, 2015
Amanda Pearcy - An Offering (2015)
Dobar je novi album Amande Pearcy - An Offering. Možda i bolji od prethodnog, Royal Street. Soulful glas i country pesme, to je za mene dobitna kombinacija!
Friday, October 23, 2015
Frankie Lee - American Dreamer (2015)
Ovo nije onaj Frankie Lee iz Dylanove pesme ali vam garantujem da će imati veliku karijeru ako ima imalo pravde na ovome svetu. Znači. neće imati veliku karijeru hehe. Ipak, debut album American Dreamer svakako morate čuti!
Monday, October 19, 2015
Joan Shelley - Over And Even (2015)
Evo jednog dobrog folk albuma. Joan Shelley - Over and Even (2015) Žena je iz Kentackyja, ima prijatan glas i peva čist folk, nema tu nikakvih primesa drugih žanrova. Will Oldham na par pesama peva prateće vokale. Ljubitelji folka neće biti razočarani!
Sunday, October 11, 2015
Steve Agnew & Hurricane Road - Bad Blood and Whiskey (2015)
Kao Englez koji izvodi Amerikanu neće dobro proći ni u svojoj domovini ni u Americi. Šteta, čovek uopšte nije loš!
Wednesday, October 7, 2015
Dave Rawlings Machine – Nashville Obsolete (2015)
Prava poslastica za
ljubitelje amerikane stiže iz kuhinje Rawlings/Welch. Ovoga puta u glavnoj
ulozi nije prominentniji deo najkreativnijeg dueta koga amerikana u ovom
trenutku može da ponudi, Gillian Welch, već čovek iz drugog plana, njen životni
i muzički partner, Dave Rawlings. Ovo je druga ploča izdata pod imenom Dave
Rawlings Machine. Prva, A Friend Of A Friend, izdata je sada već davne 2009. I
pre i posle toga Dave Rawlings je učestvovao kao gitarista i kompozitor na svim
albumima koje je Gillian Welch objavila. Bilo da je nosilac albuma Gillian,
bilo da je to Dave, atmosfera je slična, razliku pravi daleko ekspresivniji
Gillianin vokal, što nikako ne znači da i ploče koje su izdate pod Daveovim imenom
nemaju svoje adute.
Kad sam spomenuo
poslasticu, odmah da objasnim. Nisam mislio na instant poslastice iz restorana
brze hrane, više sam mislio na Rozen-tortu moje babe koja se pravila od sedam
ručno razvijenih kora i morala je da odstoji bar tri dana u sobi sa podom od
nabijene zemlje da bi upila potrebnu količinu vlage. Mukotrpno je bilo to
čekanje, ali bi se uveliko isplatilo jer taj ukus i dan danas pamte gustativne
papile mog jezika. Tako je i kod Dave Rawlings Machine – dugo smo čekali ovaj
album i kada smo ga dočekali mogli smo ponovo (po ko zna koji put) da osetimo
tako dobro poznati slatki ukus country rocka.
Svega sedam pesama ima na
albumu ali su prilično dugačke (ukupno 44 minuta). The Weekend kao da je
nastavak Neil Youngove Out On The Weekend a i sledeća Short Haired Woman Blues
naslanja se na Younga iako vokalne harmonije vuku na Gary Louris/Mark
Olsonovsko slaganje glasova. Jedanaestominutna The Trip i Body Snatchers su,
opet, prizivanje Dylana bar što se vokalnih figura tiče. The Last Pharoah i
Candy idu pravo u sedamdesete do Nitty Gritty Dirt Banda i preko njih još dalje
u prošlost sve do legendarnih Carter Family. Pilgrim (You Can’t Go Home),
poslednja pesma na albumu kao da je davno izgubljeni snimak sa Basement Tapes
sessiona Bob Dylana & The Banda.
Ne treba shvatiti bukvalno
ove poveznice koje sam napravio, neko drugi ljudi će čuti neke sasvim druge
uticaje, ovim sam samo hteo da ilustrujem duboku ukorenjenost muzike Dave
Rawlingsa i Gillian Welch u tradiciju country rocka i old-time folka. Kada se
slušaju u kontinuitetu ove pesme zvuče kao opušteni back-porch session
dugogodišnjih prijatelja koji znaju kako oni drugi dišu, koji se savršeno
razumeju i iz čije svirke isijava ljubav prema ovoj vrsti muzike. Ljudi koji
savršeno vladaju žanrovskim obrascima (Paul Kowert iz Punch Brothersa, Willie
Watson iz Old Crow Medicine Showa, da ne govorimo o Gillian i Daveu) uspevaju
da ih nadograde davanjem ličnog pečata. Da postoje samo vokalne harmonije Davea
i Gillian i izuzetan Daveov gitarski rad ovaj album bi dobio visoku ocenu, kada
tome dodamo i kvalitet pesama zagarantovano mu je visoko mesto na godišnjoj
listi svakog ljubitelja žanra. Neljubitelji, opet, slušajući Staromodni
Nashville (moj prevod naziva albuma) sigurno neće postati ljubitelji. Za njih
će to biti samo još jedna dosadna country ploča.
The California Honeydrops - A River's Invitation (2015)
Itekako može Poljak da svira Soul/R&B/Funk što dokazuje Lech Wierzynski, leader benda The California Honeydrops. Ništa novo pod kapom nebeskom ali za nas matorce koji smo bili mladi sedamdesetih godina lepo podsećanje na dane prohujale mladosti. Ovaj živi snimak je znatno tvrđi nego album, album je mek k'o pamuk!
Will Johnson - Swan City Vampires (2015)
Will Johnson, leader benda Centro-matic, izdao je novi album Swan City Vampires. Muzika slična onoj koja je proslavila njegov matični bend koji više ne postoji, vrlo lična, vrlo suptilna i vrlo mi draga. Neće ona zauzeti vrhove ničije godišnje liste (pa ni moje) ali će joj se mnogi vraćati, pa i ja. Kad je kišni dan, ili kad stvari ne idu onako kako bismo hteli ili kada hoćemo da budemo malo sami sa sobom...
Lana Del Rey – Honeymoon (2015)
Great American Songbook dobija svoje nove
priloge sa možda najmanje očekivane strane. Lana Del Rey je ta femme fatale
koja je otvorila njeno novo poglavlje u dvadeset prvom veku. Za one koji ne
znaju, pod pojmom Great American Songbook se podrazumevaju popularne pesme
nastale za potrebe Broadwayja i Hollywooda u prvoj polovini dvadesetog veka,
negde do pojave rock’n’rolla. Harold Arlen, Jerome Kern, Cole Porter, George
Gershwin, Johnny Mercer su samo najpoznatija imena kompozitori ili tekstopisci klasika
tipa Over The Rainbow, The Way You Look Tonight, I’ve Got You Under My Skin,
Summertime, Moon River, koje neki smatraju i bukvalno američkom klasičnom
muzikom. Neki od vas će pitati: Otkud, dođavola, Lana Del Rey sa njima u istoj
rečenici!?!
Odgovor je jednostavan – preslušajte album
pa će vam biti jasno! Ili neće. Meni je bilo jasno već od prvog takta uvodne
Honeymoon koja mi je instantno prizvala Mancini/Mercerovu Moon River. Music To
Wach Boys To je takođe sintisajzerski orkestrirana, vrlo diskretno, što
doprinosi sanjalačkoj atmosferi pesme. Terrence Loves You nije jedina pesma u
kojoj Lana demonstrira svoje zavidne pevačke kvalitete ali jeste jedina u kojoj
joj glas dobija operetski vibrato. I dok hor u pozadini šalje i posle skoro
pedeset godina još uvek istu poruku:
Ground control to Major Tom/can you hear me all night long? pozivajući se na
David Bowiejevu Space Oddity, postaje skoro fizički opipljiva apsolutna -
kosmička usamljenost svake ljudske jedinke u ovom životu i svetu. Repetitivna
God Knows I Tried ne odmiče mnogo po atmosferi i značenju od prethodne ali u
znatno jednostavnijem pakovanju. I High By The Beach, pričalica koja bi se u
Laninom kanonu mogla definisati kao hip-hop je ipak obmotana nostalgično sentimentalnim
plaštom tako karakterističnim za nju. Freak u kome se smenjuju trip-hop pasaži
i orkstarski aranžmani i Art Deco koji je više trip-hop su slične po formi i po
sadržaju. TS Elliotovu poemu Burnt Norton je Lana delimično odrecitovala valjda
da nam kaže da je vreme nenadoknadivo, da ono što je propušteno ili ono što je
urađeno ne možeš ni na koji način promeniti. Religion je ljubavna pesma, kao i
većina drugih sa albuma, meni pomalo monotona. Zato je živahnija i meni mnogo
draža Salvatore, koja je iako potpisana od Rick Nowlesa i Lane Del Rey faktički
obrada čuvene That’s Amore (Warren/Brooks), pesme koju je originalno izvodio
Dean Martin uz malu pomoć Jerry Lewisa u filmu The Caddy iz 1953. The Blackest
Day je pesma o odlasku voljene osobe i opet o usamljenosti. Pesma 24 (hours) je
još jedna od onih sa Honeymoon albuma koje su komotno mogle biti napisane u eri
Great American Songbooka. Swan Song je labudova pesma ovog albuma a poslednje
reči koje nam Lana upućuje su: why you work so hard when you could just be
free… Ipak, tu se album ne završava. Jedina obrada je ona od Nine Simon – Don’t
Let Me Be Misunderstood (Benjamin/Caldwell/Marcus) koja sigurno nije slučajno
izabrana i ostavljena za kraj – Lani je očigledno stalo da razumemo ovo njeno
referiranje na prošlost i da osetimo taj sentiment koji pokušava da nam dočara.
I ona etablira novu osećajnost…
Sada, posle višekratnog preslušavanja
ploče, još sam sigurniji da su novi prilozi za Great American Songbook spremni
i da se nalaze na ovom albumu. Odustao sam od svoje početne ideje (posle prvog,
površnog, slušanja) da je ovom pločom Lana Del Rey izvršila transkripciju jazza
(nastalog kao pre svega šlagersko plesna muzička forma) za dvadeset prvi vek
vrativši ga svojim korenima, ipak bi to tvrditi bilo poprilično preterivanje.
Pre svega zbog toga što pesme iz ove pesmarice i nisu jazz pesme. To su i onda
bile, kao što su i sada, samo standardne pop pesme. Lana je uspela, kao retko
ko pre nje, da obilato koristeći savremene muzičke forme i instrumente ipak
zadrži taj stari tradicionalni šmek i na nenametljiv način približi Great
American Songbook svojoj vrlo brojnoj savremenoj publici.
Leigh Nash - The State I'm In (2015)
Svi se sećamo velikog hita grupe Sixpence None The Richer "Kiss Me". E pa, ova žena ga je napisala i otpevala. Ona je još jedan dokaz da sve bele američke pop zvezde i počinju i završavaju kao kantri pevači/pevačice.
Brent Best - Your Dog, Champ (2015)
Brent Best iz benda Slobberbone je izdao svoj prvi solo album "Your Dog, Champ". Nađite ga obavezno jer sadrži neke od najboljih pesama u singer/songwriterskom maniru izdatih ove godine. Nisam našao na jutubu moju omiljenu, grandioznu Clotine ali će kao ilustracija sasvim dobro poslužiti i ova, Robert Cole.
Samantha Fish – Wild Heart (2015)
Među blues puristima dosta rasprostranjeno
mišljenje da blues ne može u potpunosti usvojiti belac, a pogotovo bela žena,
po ko zna koji put opovrgava ova dvadesetpetogodišnjakinja iz Kansas Cityja.
Iako je zlatno doba bluesa odavno prošlo (skoro sve značajne blues pesme
nastale su između 1920 i 1960 godine), povremeno se (doduše, sve ređe) pojavi
neko ko nas svojom muzikom vrati u to zlatno doba. Mene je Sam Fish začarala izvođenjem
blues klasika „I Put A Spell On You“ Screamin’ Jay Hawkinsa na snimku sa North
Atlantic Blues Festivala koji se održava u Rocklandu, država Maine, začarala me
toliko da sam tu pesmu više od nekoliko puta uzastopno preslušao, pa sam onda
tu noć dokrajčio na njenom YouTube kanalu i to me je ponukalo da sutradan, odmoran
i čio, potražim njena studijska izdanja. Izdala je od 2011 do 2015 godine (računajući i ovaj) tri studijska albuma plus onaj
sa koleginicama Cassie Taylor i Dani Wilde.
Prva dva, Runaway (2011, Ruf Records) i
Black Wind Howlin’ (2013, Ruf Records) iako sadrže veoma dobar autorski
materijal savršeno jasno pokazuju odakle Samantha crpi inspiraciju – gitaru je
učila slušajući Stevie Ray Vaughana i Keith Richardsa, a stav je preuzela od
Sheryl Crow. Kao što ćemo videti u daljem tekstu, kopa ona i dublje u potrazi
za inspiracijom. Za razliku od Ane Popović koja se krenuvši od bluesa obrela u
vodama fusiona sa funkom, rockom i soulom i polako postaje mainstream, Samantha
je krenula potpuno suprotnim putem – ka Delta bluesu i roots muzici. Već na
drugom albumu blues čistunci su joj zamerali previše countryja koga ja,
iskreno, na tom albumu jedva da primećujem, dok je treći jasan iskorak ka roots
žanru. Već izbor producenta je dokaz – na prva dva bio je to Mike Zito,
klasični bluzer, na trećem je to Luther Dickinson iz North Mississippi Allstars
koji iako takođe bluzer par excellance više naginje roots muzici.
Već prva stvar na Wild Heart albumu,
Roadrunner, počinje kao nekakav country napev, zadihani srednji deo pesme lepo
dočarava „on the road“ feeling, u stilu juhuuu, idemo na put. Place To Fall je
spora blues balada začinjena pratećim vokalima poznatih gospel pevačica Shontelle Norman-Beatty i njene
sestre Risse Norman koji i ovu pesmu malo pomeraju iz obrazaca žanra (trivia:
koristile su isti mikrofon u Royal and Ardent Studiju u Memphisu, Tennessee,
kojim je Al Green otpevao sve svoje najveće hitove). Blame It On The Moon je
opet blues srednjeg tempa sa prizvukom countryja. Sledeća, Highway’s Holding Me
Now priziva Lynyrd Skynyrd, južnjački rock je u pitanju. Go Home je jedan od
ličnih favorita gde ponovo briljiraju sestre Norman a Samantha vrlo uživljeno i
proživljeno peva ovu pesmu. Diskretna pratnja Luthera Dickinsona mnogo doprinosi
ukupnom ugođaju. Prvin od dva covera, Jim Lee Blues Pt.1 Charley Pattona je
potvrda onoga što sam ranije nagovestio – stigla je naša Samantha i do starog
Charleyja, na samo izvorište Delta bluesa i bluesa uopšte. Ovaj akustični
intermezzo je u stvari bio samo priprema terena za jednu od najenergičnijih
stvari sa albuma, stevierayvaughanovsku Turn It Up, gde njeno veličanstvo
gitara ima glavnu ulogu, Show Me nastavlja u istom stilu sa rockerskom
varijantom bluesa koja je u stvari najmilija našoj današnjoj heroini. Lost
Myself je najzad prava blues balada u kojoj je Samantha vokalno veoma uverljiva.
Naslovna Wild Heart je žestoka kao što pesma koja se zove Divlje srce i treba
da bude. Pravi rock’n’roll! U Bitch On The Run Samantha nastavlja u istom stilu,
valjda da nas ubedi da su oni country izleti samo mala avantura. Album zatvara
Junior Kimbroughova pesma I’m In Love With You akustične pojavnosti u kojoj se
tempo malo spušta i dopušta da Samanthin vokal dođe do punog izražaja.
Kada se pogleda album kao celina prvo što
se primećuje je težnja Samanthe Fish da proširi dijapazon uticaja na svoju muziku što je i uspela prvo
izborom producenta Luther Dickinsona pa onda i saradnjom sa nashvilleskim
songwriterom Jim McCormickom koji su albumu dali taj jedva primetni country
touch. Tome pomaže i njena boja glasa koja je takva da je mirne duše mogu
zamisliti kako izvodi country hitove. Upada u oči i odlično bubnjanje Brady
Bladea i Luther Dickinsonov kako producentski tako možda čak i više svirački
doprinos. Primetno je i to da u studijskim uslovima, iako su sve pesme, kako
kaže sama Samantha, snimljene iz jednog ili dva pokušaja uz minimalne naknadne
intervencije, sve ovo ipak zvuči za nijansu kruće i, ako hoćete, uštogljenije
nego na njenim živim nastupima. Zato mi kao njen dosadašnji vrhunac ostaje onaj
trenutak na nekom od njenih youtube snimaka (ne sećam se više na kom) kada je,
završivši solo deonicu, sklonila levu šaku sa vrata svoje gitare, ova je ostala
da lebdi u vazduhu, da bi posle nekoliko sekundi, kao da je čekala instrukcije
„odozgo“ nastavila sa još lepšim solom od onog prethodnog. Mimika i
gestikulacija – govor lica i tela često govori više o posvećenosti i ljubavi
prema muzici koju neko izvodi nego muzika sama. Bez obzira na to što će u blues
žanru biti teško ili nemoguće snimiti ni inovativan a kamoli revolucionaran
album, ovakvi izvođači i njihovi radovi mu u svakom slučaju produžavaju život
na neodređeno vreme.
Destroyer - Poison Season (2015)
Posle prvog slušanja nisam bio oduševljen ali album je očigledno "grower" pošto ga posle trećeg još malo pa obožavam. Dobri "lyrics", dovoljno drame da ti zadrži pažnju, i duvači koji te oduvaju! Dan Bejar je pokušao da napravi razliku u odnosu na opšteprihvaćeni Kapputt iz 2011 i uspeo je u tome. Ipak, orkestarski aranžmani i stilska nedoslednost (ili ako hoćete - raznolikost) zahtevaju otvorenijeg slušaoca. Zato, otvorite se i uživajte!
Coeur de Pirate - Roses (2015)
Beatrice Martin, dvadesetpetogodišnja Kanađanka iz Montreala, Quebec koja nastupa pod imenom Coeur de Pirate (Srce gusara) se smatra jednom od najvažnijih savremenih nastavljačica svetle tradicije francuske šansone. Ova pesma je pitki pop pevan na francuskom jeziku ali na albumu Roses ima pesama sasvim drugačijih raspoloženja. Ne tvrdim da je u pitanju esencijalni album, ali vredi ponekad poslušati i nešto što je ređe na mom slušalačkom meniju.
Holly Golightly - Slowtown Now! (2015)
Ova Holly ima tu neverovatnu sposobnost da uvek zvuči savršeno opušteno, spontano, bez ikakve tenzije i pretenzije. Prvi deo albuma vuče na nekakav easy-listening jazz provučen kroz njene filtere, drugi deo se već vraća u blues kome ona izvorno pripada, sve se to sklapa u skladnu celinu - muzika kao stvorena za kasne noćne sate. Nisu ove pesme uklesane u kamenu, nijedna neće postati klasik žanra, ali meni je dovoljno što sam ovih nešto jače od pola sata proveo u dobrom društvu...
About Obnox
Ovog tipa bih voleo da vidim uživo! U poslednje 4 godine izdao je 5 albuma, ne zna se koji je opasniji od kojeg. Ovde ga vidimo u nekoj Bo Diddley-meets-David Bowie stvari, ima kod njega i rap/hip-hopa, hardcorea, garage punka, rock'n'rolla...ako ste skapirali da se ponuda u ovim žanrovima svela na izbor između kamilice i majčine dušice i želite nešto stvarno subverzivno i ljutito, probajte Obnoxa!
Korrina Repp - The Pattern of Electricity (2015)
Korrina Repp (Portland, Oregon) je zaslužila ocenu 4/5 originalnom, hrabrom i interesantnom muzikom. Indie-folk je žanr i u ovogodišnjoj ženskoj konkurenciji može da stane rame uz rame se izvanrednom Courtney Barnett koja je više rokerski orijentisana za razliku od wierd-folk usmerene Corrine.
Noah Gundersen - Carry The Ghost (2015)
Noah ga je ubrzao malo, dodao par instrumenata i sada sve to zvuči mnogo privlačnije za širu publiku. I dalje je to uglavnom štivo za depresivce ali nije više ravno već ima itekako dinamike i crescienda tu i tamo. Prilično dobro!
(Pesma Heartbreaker sa prošlogodišnjeg EP-ja nalazi se i na novom albumu)
Subscribe to:
Posts (Atom)