Nije loše s vremena na vreme poslušati neku pesmu baziranu na
klaviru. Većina folkera vrti ona svoja tri, četiri, neka bude i pet akorda na
gitari iz godine u godinu, iz albuma u album, iz pesme u pesmu. Nije da ne
volim to, dapače, ali vremenom postane zamorno. Dobro dođe osveženje poput
uvodne naslovne Servant of Love koja odmah diže intenzitet na maksimum.
Introspektivna u svojoj suštini, vrlo ekspresivna u pojavnom obliku, odmah te zgrabi i natera te
da celom albumu posvetiš potrebnu pažnju. Sledeća, Gunpowder je brža,
eksplozivnija, po onom starom filmskom pravilu po kome puška koja visi na zidu
u prvom kadru filma mora da pukne na kraju, barut koji se pomene na početku
mora da eksplodira na kraju. To se i dogodilo negde na 3:40 kad se začula prava
jazz truba Ephraima Owensa. Da, to je sigurno pomak u pravcu eksperimenta, taj
„hint of jazz“ koji se tu i tamo čuje na ovom albumu. To naravno ne izlazi iz
okvira americana žanra u najširem smislu (ako ga shvatimo kao mešavinu svake
muzike nastale na američkom kontinentu) i daleko od toga da je ovo prvi put da
je to neko radio ali ipak izlazi iz okvira uobičajene produkcije. Good and Gone
ima prizvuk severno afričkog melosa, da li slučajno ili namerno, nije mi baš
jasno. Bilo kako bilo, pesma je interesantna, posebno izvikivački način pevanja
i periodično jače akcentovanje pri sviranju. Hurt a Little While nas brzo vraća
na poznati teren, bluesy kompozicija znatno rastresitija od prethodne dve. Pod
„rastresitošću“ podrazumevam da u zvučnoj slici ima više praznina, da nije
čitav zvučni prostor ispunjen muzičkim tonovima. Podjednako je (bar u početku) škrta
u tom smislu i sledeća, 250.000 Miles koja istražuje folk obrazac a u kojoj
dominira filigranski gitarski rad i upečatljivi prateći vokali Shawn Colvin.
Made of the Sun je nježna ljubavna pesma, o onom trenutku potpune bezgranične
ljubavi između dva bića koji nam se stalno vraća i kada sve prođe. Koliko god
emotivna ova pesma bila, u njoj se najbolje oseća ledeni dah zime iz njenog
rodnog Old Towna, država Maine. Everything’s Changed pomalo sablasno zvuči, po
ovome što čujemo čini se da se sve promenilo nagore. Rider of Days opet kao
„best supporting act“ ima Shown Colvin i njene prateće vokale čije svako
pojavljivanje pravi razliku. Znatno brža stvar, There Isn’t One Way jeste
učinila da krv brže procirkuliše ali nije ostavila bog-zna-kakav utisak. Bolja
je Noble Ground opet sa klavirom u glavnoj ulozi i vrlo emotivnom pevanju, pa
još kad se opet začula truba…Snake Charmer je još jedna brzalica koja stare
melanholike poput mene uvek nekako promaši, al’ me je zato dočekala sledeća,
You Never Asked Me, koja najviše liči na tradicionalni folk iz šezdesetih.
Shine a Different Way počinje mandolinom da bi se razvila u klasičnu Patty
Griffin pesmu, kakve su na ovom albumu tek izuzetak. Starim fanovima će se
sigurno svideti.
Pedesetjednogodišnja autorka, čiji je ovo deveti album, ima svoju
bazu fanova koji je neće tek tako napustiti i kad eksperimentiše. Uostalom ti
eksperimenti i nisu nešto naročito drastični, svode se uglavnom na koketiranje
sa ne tako srodnim muzičkim žanrovima kao što je u ovom slučaju jazz, ali još
više na uvođenje onih pulsirajućih instrumentalnih matrica koje često pominjem
a za koje je na ovom albumu najzaslužniji Craig Ross, multiinstrumentalista i
producent. On je, čini se, prilično uticao na zvuk ovog albuma ali bih još veći
uticaj pripisao bivšem „čoveku“ Patty Griffin, Robertu Plantu. Njegov Band of
Joy čiji je član bila Patty 2010-2011 godine je jedan od boljih primera primene
pomenutih matrica. Takođe kroz tekstove provejava reminiscencija na tu vezu.
Kad podvučem crtu, čini mi se da svaki iskorak u bilo kojem smeru
ovaj poprilično ustajali muzički pravac čini zanimljivijim za slušaoca, pa se
Servant of Love odmah izdvaja iz tekuće muzičke produkcije folk rock-americana
žanra. Pitanje je koliko ovaj album može da uspostavi kontakt sa mlađim
naraštajima ali osobe sa većom slušalačkom i životnom kilometražom u nogama će
sasvim lepo komunicirati s njim.
